Спречено рушење

Манастир Кувеждин се спомиње и у житију Јована Златоустог писаном у Кувеждину од стране јеромонаха Мојсеја, а за управе игумана Дионисија. Тај текст је веома интересантан. Осим што наводи да га је писао у "Кувјеждину" Мојсеј прича како су тих година Манастир Кувеждин и манастир Петковица требали бити срушени од стране Синан бега не би ли он себи у (Сремској) Митровици сачинио двор. На такав потез се одлучио вероватно зато што су оба манастира опустела. Радови на рушењу су започели тако да су неке ћелије у Кувеждину разрушене, али је интервенисао кир Пајсије (митрополит београдско-сремски) и игуман кувеждински, обавезујући се Синан бегу да ће му исплаћивати сто гроша годишње. Тако је заустављено уништавање ова два манастира. У житију јеромонах Мојсеј надаље прича како су крајем XВИИ века монаси из манастира Сланци из Србије пребегли испред Турака и склонили се у Кувеждин. Осим што су обновили конак и цркву они су дошли у сукоб са монасима који су већ боравили у Кувеждину. Проблем је настао око тога ко ће управљати манастиром. Придошлице су покушале да то обезбеде за себе, али староседеоци су се томе успротивили. Патријарх Арсеније Чарнојевић је до краја морао да реши овај спор и то тако што је кувеждинским монасима саветовао да се стрпе будући да ће се новопридошли монаси ускоро вратити у Србију. И заиста 1717. године новопридошли монаси су се вратили у Сланце. Нису једино монаси из манастира Сланци уживали гостопримство Кувеждина, пре њих су ту били (негде иза 1683. године) и монаси из манастира Винче у Србији. Они су са собом донели и црквене ствари и књиге од којих су у Кувеждину остали рукописни минеји за месец јануар, фебруар, август, децембар 1581. Вероватно као знак захвалности оставили су монаси из Винче уз књиге и сребрну кадионицу која је израђена 1654. године. Међу бројним драгоценостима издваја се тзв. Чаша кољивача, коју је 1559. године руски цар Иван ИВ Грозни даровао манастиру Милешева. Изгледа да је манастир Кувеждин половином XВИ века био у добрим материјалним приликама јер му Турци одређују откупну цену на чак 12000 акчи, а годишње давање одређују на 800 акчи. Године 1702. (у време ослобођења од Турака) манастир је поседовао око 352 јутра земљишта, ливада и винограда, једну воденицу, итд. Манастир је тада очигледно био у сасвим добром стању па га опат Бонини описује као мали, чврстих зидова, са куполом, трпезаријом и 15 ћелија у којима је живело 10 калуђера. Надаље, опат наводи да се са леве стране налази брежуљак из којег се ископавао камен за добијање креча (и данас можете да видите колико је брдо дубоко усечено), а да се испред манастира налази поточић који извире из брда и на коме се налази једнокамени млин. Нешто касније аустријски попис бележи да манастир поседује 400 јутара земље и 132 јутра шуме. Но, овакво благостање се временом изменило на горе.

Обнова цркве

Већ 1735. године у манастиру Кувеждин су поново монаси из манастира Сланци који опет беже испред Турака. Тада је Кувеждин био у прилично лошем стању јер је 1734. године у њему боравило тек пет монаха, па је и то био један од разлога што је патријарх Арсеније ИВ (Јовановић) Шакабента наумио 1744. године да уступи манастир Кувеждин и Дившу за метох манастиру Хиландар. Међутим, монаси из Кувеждина и Дивше (и сељаци из села Дивше) су се томе супротставили тако да је убрзо одустао. Ипак, оба ова манастира су од 1755. године под управом једног игумана. Године 1753. када је манастир Кувеждин обилазила комисија, констатовано је да је манастирска црква стара, да је саграђена од камена ("церков каменоздана древња"), споља је била окречена и покривена шиндром од храстовине. На цркви су постојала два кубета (мање над певницом, а веће над припратом). Црква је имала три апсиде (две певничке и олтарску). Олтарска апсида је била исликана фрескама, али оне су већ тада биле у веома лошем стању. Осим на том месту, црква није била живописана већ само окречена или понегде црвеном бојом ишарана. Чини се да је крајем XВИИИ века у манастиру знатно боља материјална ситуација јер 1771. године братство у њему броји 17 чланова. Управо из тог времена (1772) потиче бакрорез Захарија Орфелина где је у централном делу приказан манастир. Манастиру се временом побољшала материјална ситуација, имао је приличне приходе па је одлучено да се замени црквена грађевина. Стога се почетком XИX века почело са крупним радовима на обнови манастира. Најпре је 1803. године подигнут нови звоник. Он је био висок (троспратни) и квадратног пресека. Током 1810. године оба конака су срушена и саграђен је у потпуности нови који је окружио цркву са три стране док је са четврте подигнут заштитни зид. Затим је у време игумана Генадија Кириловића (1815. године) саграђена нова црква. Ова црква није имала скоро никакве сличности са старом и била је под потпуним барокним утицајима. Барокна капела на манастирском гробљу подигнута је 1788. године. Током 1853. године црква је живописана од стране Павла Симића**, академског сликара, са сценама из живота св. Саве и св. Симеона. Исти уметник је само три године касније осликао и црквени иконостас (резао га Георгије Девич). Од тога иконостаса од укупно 46 икона сачувано је само двадесет икона из зоне празничних, престоних, царских и бочних двери, док су иконе из сокла и лунете уништене. Пред ИИ светски рат манастир у Кувеждину био је женски манастир.

У славу Стефана и Саве

Манастир је у Срему одиграо изразиту улогу ширења култа првих српских светитеља - св. Симеона и св. Саве, којима је и био посвећен. Управо стога црквене фреске су углавном приказивале сцене из живота Стефана Немање (св. Симеона) и његовог сина Саве Немањића (св. Саве). Изглед манастира из тог времена (1837/41. године) лепо је видљив на литографији М. Троха. Цртеж приказује манастир са јужне стране. На први поглед просечном гледаоцу би се учинило да посматра слику неког богатог, класицистичког дворца који је окружен парком и дубоком зеленилом. Оно што одише из њега јесте нека узвишена мирноћа и спокој који ту влада. Манастир није успео да избегне злочиначку руку током ИИ светског рата тако да је страдао у толикој мери да од њега постоје само рушевине које одају неку величанствену тугу, али и огромну снагу. Манастир са црквом је разрушен и опустошен. Иконе са иконостаса Павла Симића налазе се у капели на гробљу. Манастирска црква је делимично обновљена. Слава манастира Кувеждин је Преображење - 19. (6.) августа.