Оба дворца у Великом Cредишту су споменици културе од великог значаја. Родоначелник породице, Голуб Лазаревић се доселио из
Србије у Банат 1803. године, а племство и предикт од "Малог и Великог Средишта" добио је 1841. године. Одмах по добијњу
племства и поседа Голуб Лазаревић је подигао два дворца и парк. Од 1898. године до Другог Светског Рата једини власници имања
су били Лазаревићи. Велики и старији дворац је изграђен шездесетих година ХIХ века, а мали је изграђен почетком ХХ века.
Велики старији дворац је класицистички приземни објекат симетричне предње фасаде са доминирајућим портиком у средини. Четири
масивна зидана стуба носе портик са средишњим степеништем. Са дворишне стране нема приступног степеништа.
У непосредној близини на истој парцели и парку изграђен је и мали дворац. Мали дворац је новији и грађен је са одликама тада
владајућег еклектичког стила са неоготским елементима. Почетком ХХ века у стилском опредељењу власника и архитекатаје била
доста честа појава, овакве стилске карактеристике. Мањи дворац има степенасто завршену атику и куле на угловима. Парк у околини
двораца је изузетно простран са високом шумом у којој се налазе и неки ретки примерци дрвећа.
Данас je у великом дворцу основна школа "Бранко Радичевић", а зграда малог дворца напуштена и нема намену. Конзерваторски радови
су урађени током 1986-7 године, али само на старијем великом дворцу. Дворци су споменици културе од великог значаја, а налазе се
у парку природе.
Легенда:
Велико Средиште никада није било богат крај. Па ипак, то није спречило браћу Лазаревић да направе два замка која спадају међу најлепше у Војводини.
Први замак је, старији од браће Лазаревић подигао између 1860. и 1870. у класицистичком стилу. Други замак, који је рађен у неоготици млађи брат је подигао негде око 1900. године.
У овом сиротињском крају ови замкови су изгледали као да су настали из чаробне Аладинове лампе.
Са високим капијама, бедемима и чуварима, становници села су замкове посматрали као нешто нестварно и недодирљиво. Огромни паркови са дрвећем ретке врсте и дубока хладовина постојали су само за одабране.
Браћи Лазаревић све ово није било довољно. Желели су илети да се санкају, па пошто није било снега, наручивали су стакло из Панчева да би се санкали по њему. Прешли су меру али казна није уследила одмах.
Прво је стигло упозорење - жена млађег брата је пропала кроз стаклену стазу и скоро се преклала. Но, ни то није помогло. Лазаревићи су наставили да снег замењују стаклом и да призивају вејавицу у јулу.
Последњег лета пре него што ће напустити замак донета им је стаза од специјалног мат стакла. У моменту кад су се први пут спустили санкама, нагло је захладнело и то толико јако да је огромна стаза од велике хладноће прснула у милијарде сићушних делова.
Од тога тренутка браћа су оболела од стаклене болести.
Обзиром да су прекорачили основно осећање мере, почели су да комадиће стакла налазе свугде - у кревету храни, одећи... Стакло је постајало за њих најомраженији материјал до краја живота. И данас се чини да су ова два дворца пуна срче.
И још нешто. У овим замковима и њиховим парковима је поремећен природни след годишњих доба. Тај некадашњи простор браће Лазаревић подсећа на оне давне стаклене кугле нашега детињства у којима су вечите вејавице када их протресемо.
И збиља, може вам се догодити да у јулу из унутрашњости замкова у Великом Средишту кроз прозор гледате топли лењи сеоски дан, а да на вас кроз развалине крова веје снег...
(легенда преузетa из књиге "СНОВИ ЗАТРАВЉЕНИХ КУЛА" Милана Белегишанина)
