Дворац Шлос, Голубинци

Дворац је саграђен према пројекту архитекте Флоријана Мадоцснуија 1777. године. Саграђен је за потребе официрских породица војне границе као "Управна зграда у Голубинцима", како пише у пројекту зграде. По намени и архитектонској концепцији зграда би се могла сврстати у наменске објекте који су били пројектовани за војне намене или као зграде за становање официра привремено распоређених у тој војној команди. По унутрашњем склопу и спољном изгледу, обради и детаљима, има све карактеристике објекта војнограничарске архитектуре. Дворац је слободно стојећи спратни објекат правоугаоне основе. Унутрашњи простор изгледа монументално због камене ограде на степеништу. Изузев камених оквира врата и прозора, фасада је изведена у малтерској пластици. На источној и западној страни налази се плитак ризалит. На спрату доминира вертикална подела зидних површина пиластрима, између којих се налази низ симетричних прозора, док је на приземљу хоризонтална малтерска подела. Поред архитектонске, дворац има и историјску вредност јер је у њему боравио вожд Карађорђе Петровић током 1813. године. Налази се у центру места Голубинци окружен парком. Зграда је више пута адаптирана али није нарушена основна концепција. Последња обнова започета је 2007. године. Дворац је споменик културе од великог значаја. Медији о дворцу

Легенда:

Дворац „Шлос" у Голубинцима, с краја XVIII и почетком XIX века, од свих је најзапуштенији. Чини се да у њега деценијама није нико крочио. Све одаје су препуне паучине и у посетиоце се увлачи сумња да ће успети и поред најбоље воље да разгледа унутрашњост замка. Та паучина изгледа као жива. Сваки налет ветра кроз рупе, које су некада били прозори покрећу овај ћилим стрпљења тако да то престаје да буде паучина и постаје памћење векова. И још нешто се догађа ту у развалинама Шлоса. Зачује се звук који подсећа на јаукање. Паучина попут природних оргуља прихвата ветар и подаје му неку муку муку коју је пре много година премрежила. У тренутку када се ово јечање чује, у Голубинцима се пале свеће и стављају у оквир прозора да би се како кажу „посветили јауци мученика". Овај замак је током два века свога постојања, након смрти првог властелина понајчешће служио као мучионица. Последњи мученици су урезали своја признања у зидове замка, крајем Другог светског рата. Онда није ни чудо што Шлос прате приче о проклетствима, неверствима и казнама. Први власник замка се једне ноћи, након дугог пута, изненада вратио и нашао своју младу супругу у загрљају слуге. Слугу је одмах посекао, а њу је потпуно нагу везао за северни стуб замка, рекавши јој да ће ту остати, све док је пауци паучином не премреже. Након недељу дана, жена је од студени, жеђи и глади умрла, а да јој паучина није дошла ни до браде, нису стигли пауци ни посмртни зар да јој направе. Ти неверничини јауци и преклињања за бржом смрћу били су први звуци које је паучина унедрила у себе. У наредних двестотине година су се крици других мученика припајали овом првом. Право на спознају је имао и има само ветар. Пауци дворца Шлос плету најспорије, али су зато њихове нити најчвршће и најлепше. То су праве арабеске судбине, замке и туге. Вероватно се због облика и чврстине, ветар баш овој паучини Шлоса најчешће подаје. Уосталом, свако време одгаја своје пауке. Први власник замка је након неверства и смрти своје жене, престао да једе и пије. Седео је сам за софром и молио за опроштај. Спахија је био снажан човек, није умро брзо као његова жена, те су његови последњи дани стигли да се умотају у паучину. У Голубинцима кажу да паук доводи драге госте и носи добру вест. Никако га не смеш убити, јер ако га убијеш, прво што ћеш чути биће врисак, и ако се хитро окренеш на супротном зиду од онога на коме је спљоштен паук, видећеш сенку наге, младе жене. Смрт паука ће ти у наредним годинама донети несрећу и мук за софром, људи ће те памтити једино по злу. У кућу ће ти од гостију улазити само ветар, на дивану предвиђеном за госта и у пустој гостинској соби цареваће паучина. Старији мештани говоре да се сваких десет година у неким ветровитим и сипљивим јесењим ноћима, појављује човек обучен у похабано племићко одело и дуго се моли над разрушеним замком. Не зна се ко је, ни од кога тражи опроштај. Једино што се за сигурно зна, то је, да није свештеник и да не припада ни једној позоришној путујућој трупи. Лице никада нису успели да му распознају, као да је сваки пут имао зар од паучине. У тим ноћима, у Голубинцима, у оквирима прозора, пали се и по неколико свећа... (легенда преузетa из књиге "СНОВИ ЗАТРАВЉЕНИХ КУЛА" Милана Белегишанина)