Дворац Хадик, Футог

Футошко властелинство у власништву породице Чарнојевић од 1744. до 1770. године је било једно од највећих у Бачкој. Властелинство је откупио и на њему направио дворац, по пројекту Францисцуса де Паола Манетха, 1777. године, гроф Андреас Хадик. Гроф Андреас Хадик је био аустријски фелдмаршал и председник дворског ратног савета у Бечу. У власништво грофовске породице Котек дворац долази 1805. године и у њиховом власништву остаје све до 1922. године. У њему су неколико дана пре Сарајевског атентата боравили надвојвода Франц Фердинанд и његова супруга Софија Котек. После првог светског рата аграрном реформом, посед Рудолфа III Котекa је умањен, a oн умире без наследника, те посед преузимају његове сестре Хенријета и Габријела, које убрзо продају имање. Посед купује гроф Франц Шенборн, а у време Другог Светског Рата налази се у власништву грофа Александра Палавичинија до 1944. године, када је дворац претворен у болницу за рањенике са сремског фронта. Дворац у Фуогу до данас није битно мењао свој изглед једне од најстаријих племићких резиденција у Војводини. Касније измене које су се вршиле на објекту односиле су се на уређивање ентријера и извесне измене у декоративном програму фасада, које у битној мери нису измениле његову првобитну барокну архитектонску концепцију, репрезентативне зграде грађене за угледног власника. Дворац је компактне правоугаоне основе, конципиран као слободни обекат чији изглед репрезентује статус богатог власника са племићком титулом. Ритам прозорских отвора је равномеран у приземљу и спрату, глатко малтерисане фасаде и богати поткровни венац, овој згради дају репрезентативност и једноставност. Дозидани бочни анекси стаклене баште су вероватно из половине 19. века, када је дворац обнављала породица Котек. Из истог периода је вероватно и велика тераса на главној фасади која је ослоњена на стубове од кованог гвожђа. У унутрашњости, распоред просторија и раскошно степениште са оградом од кованог гвожђа, а нарочито салон на спрату су у функцији репрезентативности објекта. Тунел испод магистралног пута испред дворца је повезивао дворац и цркву. Изграђен је почетком XX века када је изграђена и католичка црква „Срце Маријино“. У подруму дворца налазе се остатци затвора, а најпознатији затвореник је био фелдмршал Аугуст Фон Макензен, главни командант Аустро-Угарских трупа у I светском рату. Након првог неуспелог напада на Србију Аугуст Фон Макензен је рекао својим војницима: “..Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.” Одмах по освајању Београда наредио је да се сви српски браниоци сахране. У њихову част, подигао је споменик над гробницом на Топчидеру где су сахрањени. На споменику пише: "Овде почивају Српски јунаци", на немачком и српском језику. О српским војницима је након рата рекао: "Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. Онога тренутка, када смо Србију освојили, нас је то болело више него њене савезнице". Дворац је проглашен за споменик културе 2001. године. Данас се у дворцу налази средња пољопривредна школа, а зграда је у добром стању. Како је дворац зидан као резиденција, он није у потпуности функционалан за наставу. У пројекту је изградња нове школске зграде, након чега би дворац био претворен у пољопривредни музеј. За допуну текста велико хвала Леону Табори.

Јохан Штраус (25. октобар 1825 - 3. јун 1899 Беч), је чувени аустријски композитор, диригент и виолиниста. Син Јохана Штрауса (старијег), био је прослвљени "краљ валцера" и један од главних представника класичне бечке оперете. Студирао је композицију. Дебитовао је 1844 са својим оркестром у бечком предграђу Хеитзингу. Од 1847 приређивао је концертне турнеје по европским земљама, а 1872 и по САД. Компоновао је 168 валцера, 117 полки и низ четворки, маршева, мазурки, галопа и 16 оперета. У ондашњем дворцу Котекових Јохан Штраус млађи је 1867 компоновао свој најчувенији валцер "На лепом плавом дунаву". Велику популрност стекла је и оперета "Јабука", чија се радња одиграва у јужној Угарској, у српским крајевима како стоји у либрету, и која описује народне обичаје Срба и прати двојицу племића, Мирка и Васу из Градинца.

Легенда:

Током Аустријско-пруског рата, Андреас Хадик је са батаљоном од свега 300 војника пробио пруско окружење и маршом од више стотина километара доспео до пруске престонице Берлина. Пошто је запосео град, затражио је велики откуп да га неби спалио, који му је и исплаћен. Царица Марија Терезија, чији је миљеник Хадик несумљиво био, пред полазак, не верујући у успех овог готово сулудог плана рекла "Донесите ми нешто из Берлина". Сетивши се ових речи, Хадик је наложио чувеним берлинским мајсторима да му ураде сто пари најфинијих рукавица за царицу. Мајстори су свој посао урадили преко ноћи, а Хадик је, потом, повукао опсаду града, према коме су хитале дивизије пруске војске. Вративши се у Беч, тријумфално је предао царици поклон. Међутим, Марија Терезија није могла да искористи ни један пар, јер су све рукавице биле прављене само за десну руку. Била је то мала, али слатка освета берлинских занатлија. Али овај пропуст није утицао на његову даљу каријеру, већ је убрзо постао фелдмаршал и председник дворског ратног савета, највишег војног тела у Монархији.