this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Дворац Фантаст, Задужбина Богдана Дунђерског, Бечеј
  Дворац "Фантаст" Бечеј  




   Када путник намерник у непрегледној војвођанској равници најпре угледа дворац „Фантаст" који се налази недалеко од Бечеја, одмах је јасно да је залутао на један од старих поседа који крију судбине многих породица, успоне, падове, мржње и љубави. Једна од њих били су и Дунђерски који су почетком 19. века дошли из Херцеговине у Војводину која је тада припадала Аустроугарској. Богдан Дунђерски био је, без сумње, најзанимљивија личност поменуте породице и власник чувеног дворца, данас познатог као „Фантаст" који је у том времену, одсликавао сву његову моћ и богатство. Никада се није женио и имао је три велике љубави, жене, коње и вино. Био је један од ретких људи који је успео да оствари своје снове саградивши дворац из маште. Прича о боему, велепоседнику Богдану Дунђерском, живи још само у причи кустоса Маје Деканић која свакодневно води туристе у разгледање овог здања. Једино су зидови и врата остали аутентични у дворцу. Од раскошног намештаја, уметничких слика и накита није остало ништа. Након ослобођења 1945. године, у непознатом правцу су однети теписи, кристални лустери, сребрнина, а у дворац су, намерно или не, пуштене овце. Тако је под и део зида био потпуно уништен. Богдан Дунђерски је друговао са Урошем Предићем и кад је одлучио да на свом имању подигне капелу Св. Ђорђа, јер је сазнао да се некада на том простору налазила црква, Предићу је поверио да надгледа радове и ослика иконостас. Имао је само један услов, да Богородица добије Марин лик. Туристи који данас посете капелу могу да се диве раду високе уметничке вредности. На том месту Богдан Дунђерски је и сахрањен, 1943. године. У послератним годинама цркви је била намењена судбина електричне централе, али је Урош Предић упутио једно значајно писмо Матици Српској након чега је црквено здање било „само" закључано. Данас је капела поново освештана. У њој се организују крштења, а ово романтично место даје посебан тон бројним венчањима. Више од половине целокупног имања заузимала је ергела која је пре рата бројала око 1.400 расних коња. По ослободјењу, преостали коњи продати су Италијанима по кланичној цени. Данас се на имању налази око 80 грла у шест коњушница, а постоји и стаза за тренинг галопера. Могу се видети и чувена грла као што су „Remedi for lav" што у преводу значи „Лек за љубав" затим Jalna и Best Vetprom. На ергели се може видети и гроб чувеног коња Инквизитора, наследника иначе најтрофејнијег пастува, Казанове, који је, како кажу, умро слатком смрћу, приликом скока на кобилу. За љубитеље ових племенитих животиња организована је школа јахања. Данас је дворац, реновиран у луксузни хотел, долазе бројни домаћи и страни туристи. Хотелске собе у су смештене у главну кулу. Објекат је отвореног типа и има врло богату туристичку понуду. У пространом парку француско енглеског типа налазе се бројне стазе за шетњу, тениски терени, а ради се и на уређењу оближњег језера. Дворац је споменик културе од великог значаја. Прича о пријатељству Богдана Дунђерског и Уроша Предића...

Meдији о дворцу...
Meдији о дворцу...

Легенда:

Попут неког монолита из снова, или чедности која се пропиње, Фантаст као да је посвећен облацима. Оно што највише чуди и привлачи пажњу, није очуваност парка и главне зграде, но икона Стефана Првовенчаног која се налази на олтару у капели Богдана Дунђерског. У овој капели, коју је читаву осликао Урош Предић, налази се Богданов гроб и икона која у свом десном доњем углу има сребрни отисак нечијих усана. Овај отисак је примећен још на прву годишњицу Богданове смрти и чини се да је сваком наредном годином тај траг постајао видљивији и све светлији. Као да је неко мекоту својих усана, сваке године из захвалности приносио пред ноге прелепом свецу. Коме те усне припадају? Може само да се нагађа... Сваке године на Преображење, Свети Стефан Првовенчани допушта виловитој души Богдана Дунђерског да узјаше сенку свога мртвога коња Инквизитора и да обиђе своје некадашње имање. Овај чудни пар прво обилази Инквизиторов гроб. Душа се наслања на споменик и ослушкује рзање умрлог, док Инквизиторова сенка одлази да осети мирис сена и зној живих коња. Коњи не виде ништа али се неки чудан немир увлачи у њих. Осећају присуство великог и далеког оца, па се збијају у гомиле. Док је сенка Инквизитора међу својима, Богданова душа обилази капелу, да би поздравила место где јој се налази тело. Понесе по који цвет да људи не замере, провери да ли се капела одржава, принесе се икони светог Стефана на олтару и преда се успоменама... Овде је све у знаку коња - Ергела, Инквизиторов гроб, па и сам замак је добио име по коњу Фантасту. Па ипак, оличење овога замка је стари чувар ергеле, кога је још Богдан довео за живота. Већ више нико не покушава да му одреди године, али му сви признају магичну моћ над коњима. Кажу да познаје немушти језик и тајну справљања трава које ће коње учинити још плоднијима. Сем Богдана је још једино он смео да узјаше Инквизитора и чини се да је од људи у Фантасту једино он осећао долазак два чудна госта на „Преображење". Он одржава Инквизиторов гроб и врло често се може видети, како наслоњен на споменик коња, са неким разговара. Ветеринар из Бечеја је причао, како је пре неколико година један „двогодац" сломио предњу леву ногу. Када га је прегледао, одлучио је да му да ињекцију не би ли животињи скратио муке. Пришао му је Андрија (како зову старог чувара Ергеле) и рекао му: „Одлази! Сок од Јагорчевине, пун месец и долазак коња - кнеза на преображење, донеће исцељење". Ветеринар је отишао и када је случајно дошао након неколико недеља („Преображење" је већ било прошло) видео је отписаног двогодца како трчи у мањежу. Но, то је приписао случајности. Након што се захвали Светоме Стефану и у мислима помилује све мртве и живе, знане и незнане коње, душа Богдана Дунђерског се пење на највишу кулу одакле је некада пуштала соколе. Тамо једно време стоји, ослушкујући равницу и небеса, не би ли однекле чула лепет крила. Но; свуда је тишина. Лепет се заледио у неким давним кошавама и душа соколар наставља обилазак Фантаста, јер ускоро ће ноћ; а до идуће године има пуно. Треба бацити још један поглед на коње. Још увек су чистокрвни, па се и са да душа са поносом нада, баш као и онда када је била у Богдановом телу Сада више ове коње не јашу властелини, али се још увек негде у њиховим гривама задржало миловање газда и радост победника. Ржу сигурно њуше Инквизиторову сенку. Још једно кратко време остају раздвојени сенка плоднога коња и душа великог човека. Сенка последњи пут погледа замак, а душа је тада призива металним ехом лава у врту. Над „Преображењем" ће ускоро вече. Тишина лагано опипава белину Фантаста. Негде се зачује крик. Да ли је то кликтање сокола које се ипак вратило из неке давне кошаве, или је паун у врту. Да ли то поздравља чудне госте који одлазе, или некога жали? Да није Инквизитор згазио цвет у врту? А, можда се и није десило ништа. Да, сигурно се није десило ништа. Једноставно се паун растужио од белине и самоће. Ноћ. При пуном месецу, на средини пустога мањежа, седи коњушар Андрија и покушава да са својих усана скине боју која му је остала када је целивао икону Светог Стефана. (легенда преузетa из књиге "СНОВИ ЗАТРАВЉЕНИХ КУЛА" Милана Белегишанина)

Дворац је отворен за посетиоце!

© 2007-2017 Србија
Почетна | Дворци | Манастири | Ветрењаче | О нама | Контакт | Везе | Рекламе | Е-дописнице