Дворац породице Шпицер, Беочин

Дворац је саградила породица Шпицер по пројекту Стеиндал Имреа 1890-92. Еде Шпицер је био један од власника Беочинске фабрике цемента. Декорација објекта диктирана је наменом и веома угледним економским статусом породице Шпицер. Објекат представља пример еклектичког склопа у коме су функција и декорација усклађени на јединствен начин, препознатљив за прелазак векова и покушај да се ускладе и помире елементи предходних стилова са наступајућим стиловима. На згради се увиђају стилови од романтике, готике, ренесансе и барока па све до модерних струјања југендстил, арт новеау и сецесије. Ентеријер је настао нешто касније, а одише у духу варијанте мађарске сецесије китњастих облика. Вредност објекта огледа се у реткости и у времену настанка, одражавању стилских промена и ране фазе сецесијске архитектуре која је управо у овом периоду на прелазу и која ће у потоњим архитектонским делима овог стила јасно формулисати естетска и стилска опредељења. Посебну вредност објекта даје ентеријер централног хола. Њиме доминира камин од зелених жолнаи каљева, урађен по посебним нацртима. Зидови хола су са стилизованим биљним орнаментима и осликани сецесијским декоративним програмом. Зидови су обложени дрвеном ламперијом као и галерија на спрату са балустерима урађеним у пуном дрвету. Иако је зграда пројектована у духу изразите еклектике, на њој се уочавају трифори и окулуси, тераса и прозори, ренесансне аркаде, ограда терасе и барокне црте куполе. У архитектонском културном наслеђу Војводине ова зграда, представља јединствен пример еклектичке архитектуре посебне намене са веома вредним декоративним програмом оствареном у духу сецесије, нарочито у ентеријеру. Данас, објекат је напуштен и већ дуже време без намене. Донедавно у њему била смештена градска библиотека, радио, дом за војне инвалиде и ресторан. На дворцу не постоје ни врата ни прозори, а и кров полако почиње да попушта. Вероватно због тога је и добио назив "Кућа Духова". Иако руиниран дворац још увек има шта да покаже случајном пролазнику. Дворац је евидентирано културно добро.
Mediji o dvorcu...
Mediji o dvorcu...

Легенда:

Замак у Беочину, један је од најлепших сецесионистичких замкова у овом делу Европе. Међутим, од прелепе фасаде и унутрашњости са многобројним витражима одударају украси на замку. Змајолике, жаболике и змијолике главе као да су остале извађене из неког поноћног вашара духова, који се с времена на време одиграва око замка. Име градитеља се није дуго могло сазнати. Тек пре тридесетак година, када је започето рестаурисање замка, у охлађеном пепелу гипсане пећи, пронађен је пергамент, на ком је било записано следеће: „По сјају његових очију бих рекао да долази са Далеког истока. Зове се Надор. Откад је стигао, није проговорио ни једну једину реч - само ћути и гњечи гипс за фасаду и украсе на замку. Оно што ме је запрепастило, то је да на свакој руци има по седам прстију. Шаке су му толико велике да прекривају хладом читаву фонтану, када их ујутру диже увис да се помоли излазећем сунцу. Његовом доласку се изгледа радују само птице. Вероватно мисле да ће у те велике шаке стати пуно више мрвица када их буде хранио." (Следи један део на пергаменту који је нечитак) Наставак: „Надор још ни једном није нахранио птице. Још увек само гњечи гипс, прави украсе на замку и ћути. Ти његови украси су чудни." „Чини ми се да су гипсане главе тих животиња изашле из главе неког злог човека који у животу никада никога није волео. Из Надорове изобличене маште излазе гипсане поруке мржње и црнила. Кришом посматрам његове огромне руке које у тишини гњече гипс и морам да признам да се мало дивим том седмопрстом мрачњаку који са послом прекида једино када се моли." (Поново следи један нечитак део на пергаменту) (И наставак који следи је једва могуће идентификовати, као даје аутор свој запис завршио смртно заплашен) „Јуче се догодило нешто ужасно. Био је последњи дан Надоровог рада. Негде око подне завршио је и лик источњачког змаја на гипсаној пећи. Пре но што је почео да се пакује, стао је пред фасаду да види своје дело и за довољан је отворио десну шаку. Била је пуна мрвица хлеба. Тога тренутка сам помислио да сам се можда огрешио о чудног неимара. Прво му је у шаку слетела нежна бела голубица, али Надор је није нахранио, но је шаку стиснуо и грудву крвавог перја хитнуо ка највишем димњаку. Уморивши се од преваре и зла сео је на свој диван у горњој соби да се одмори пред пут. У сумрак га је стигла освета. Док је спавао, голубови су га сашм покрили својим изметом, тако да су га потпуно залепили за диван. Пре ноћи се и сам претворио у голубији измет... Нисам само престрашен, но сам и тужан. Више се нико неће и излазећем сунцу али неће бити ни беле голубице да лети ка светлу".

Андрија

П.С. „Сутра одлазим и ја. Спахија не може да схвати да могу да оставим топли кревет и добру плату само зато што се не осећам добро када гледам украсе на фасади замка. Овај запис остављам у устима змаја на гипсаној пећи. Ако је истина оно што говорим, пергамент неће изгорети." (легенда преузетa из књиге "СНОВИ ЗАТРАВЉЕНИХ КУЛА" Милана Белегишанина)