this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Ћирилица | Latinica
Windmill, Šajkaš
  Windmill Šajkaš  


   Итебејчева ветрењача

Некада је војвођански пејзаж био препознатљив по ветрењачама. Данас су ови крилати дивови толико ретки да представљају праву атракцију сваком путнику-намернику. Од свих четрнаест насеља Шајкашке једино су остале у Чуругу и Госпођинцима. Ни ове нису у употреби, али би се дале обновити да нас поново подсете на нека стара добра времена у којима је човек живео у хармонији са природом. Шајкаш је својевремено имао две ветрењаче. Једна се налазила на северном рубу насеља, на Коћу, код данашњег дворца Гојка Тодоровића. Била је у власништву шајкашких Шваба. Срушена је после Другог светског рата а од ње је остао само део патоса. Друга се налазила на југоисточном рубу села, код гробља, на месту које и данас зову ''Ветрењача''. На том земљишту су сада три куће Аничића, у Партизанској улици од броја 14 до 18. Шајкашани су је звали Итебејчева ветрењача, по власницима Тодору и његовом сину Стевану Итебејцу. Она је била много старија па је, према томе, и дуже радила. Од ње на терену нема више ни трага, али је зато остала пожутела фотографија и необична прича. Игром случаја, сачуван је чак и нацрт по коме би се могла обновити у свом првобитном изгледу. Прва ветрењача, претеча Итебејчеве, саграђена је око 1820. године. Она је са дужим или краћим прекидима радила све до прве поплаве реке Тисе, кад јој је вода подлокала темеље и ветрењача је пала. Крајем 19. века Тодор-Тоша Итебејац се са породицом доселио из Жабља у Шајкаш. Од Стевана Стојановог или Стојшиног, кога су звали ''Штогла'', купио је земљиште са остацима ветрењаче. Окупио је добре мајсторе, зидаре и тесаре, који су му саградили нову ветрењачу. Заједно са Тодором, који је такође био мајстор, ветрењачу су зидали: Гедеон Ћурчић, Игњат Милновић (који је касније отишао у САД) и неки Мађар Нађ. Дрвени део грађевине радио је ранији власник ''Штогла'', који је био дрводеља. Кад су сазидали ветрењачу, Тодор године 1904. или 1905. одлази у Мађарску и у месту Вашари купује камење и остале машинске делове потребне за млевење и све то у Шајкаш допрема лађом реком Тисом. Итебејчева ветрењача имала је два пара камења. Радна ширина камења била је 120 центиметара. Млела је жито (пшеницу), кукуруз, јечам, зоб и грашак. Један пар камења могао је да самеље за један сат 150 килограма пшенице, 200 килограма кукуруза, 150-200 килограма јечма, 150 килограма зоби или 300 килограма грашка. На самлевену количину узимано је 10% ушура. Власницима ветрењача држава је наплаћивала порез према цени хране. У ветрењачи, као и сваком млину, испредале су се свакојаке приче, а било је много згода и незгода. Ту је страдала и једна девојчица коју је ударило крило ветрењаче. Једном приликом се власник Стеван Итебејац попео на крило ветрењаче да постави платно пред почетак рада. Изненада је дунуо ветар и окренуо га заједно с крилом за 360 степени. На срећу, било је ту још људи који су успели да зауставе крила па је Стеван сишао неповређен. После тог догађаја у шали су га често запиткивали: ''Јеси ли видео одозго Сремске Карловце?'' Доласком струје и све већом употребом моторних млинова замирао је рад ветрењача. Тако су оне постепено нестајале из војвођанског пејзажа. Итебејчева ветрењача је радила све до 1955. године, али је до данас остала у сећањима најстаријих мештана.
Никола Д. Турајлић
www.ravnica.info

Ветрењача више не постоји! 
© 2007-2025 Serbia
Home | Castle | Monasteries | Windmill | About us | Links | Banners | Contact | E-postcards