Priča o njoj zapravo je priča o Vladimiru Stepanovu iz Ravnog Sela u Bačkoj, neimaru, sportisti, ugostiitelju, slikaru, vrsnom fotografu, čudaku. O jednom og retkih među nama koji štošta znaju, umeju i - mogu. A, pritom, ne moraju Sva Bačka sela su manje više nalik jedno drugom. Ako ne meštanima, putnicima namernicima svakako. Ali Ravno Selo se, ipak, razlikuje i pamti. Po vetrenjači beloj u glavnom šoru, a na obali Jegričke. Ne liči na davno nestale sa ovih prostora, već je nekako otmenija i pitomija, iznikle na placu-vrtu pažljivo negovanom i ukrašenom cvećem i retkim rastinjem. Teško je verovati da je na ovom mestu do pre neku godinu bila deponija, ruglo sela i opasnost po zdravlje meštana. A kako se to zbilo kazuje Vlada Stepanov, tvorac ove lepote za oko i dušu. - Ovde sam rođen, kao i moji roditelji. Po očevoj želji završio sam srednju elektrotehničku školu, ali sam u sebi stalno osećao otpor prema tom zanatu, pa se njime nisam nikad bavio. Zapravo, još od malih nogu naginjao sam likovnom izražavanju. Roditelji me u tome nisu podržavali, bila su razočarani što nisam upisao elektrotehnički fakultet, a ja sam delimično zadovoljio svoje snove kada sam, kao vojnik u Zagrebu, godinu dana pohađao Likovnu Akademiju. Primili su me kada su videli moje radove kojima sam u JNA osvajao razne nagrade na svim nivoima takmičenja. Ali Vlada je bio i dobar sportista. Kao džudista bio je i vicešampion Vojvodine, a fudbalsku karijeru je započeo u podmlatku FK Novi Sad. Kao fudbaler osamdesetih je otišao u Belgiju, a potom i u Holandiju, gde je dve sezone proveo u „Ekocelzioru”, kasnije i u drugim tamošnjim klubovima. Slobodno vreme je provodio slikajući akvarele, sudeći po kritikama u njihovim listovima, veoma uspešno. Uspeh se ogledao i u prihodu od prodatih slika. U međuvremenu je stekao i holandsko državljanstvo, a fudbalom je prestao da se bavi 1993. godine. - Iz tog holandskog vidokruga hteo sam da prenesem nesto i u moju Vojvodinu, veli. - Najpre vetrenjače kojih je nekad ovde bilo. Bilo mi je nevazno da li u moje selo ili drugde. Na kraju sam ipak otkupio ovaj plac, nisam mogao više da gledam đubre u centru i zagađenje Jegričke. Bilo je potrebno 160 šlepera da se raščisti plac. Devet meseci je Vlada u Amsterdamu pomno proučavao arhivski materijal o načinima gradnje vetrenjače. Jedan od njih je prilagodio svom osećanju, i pristupu. Sve u svemu projektovao je svaku etapu gradnje. - Valjda sam uvek nosio u sebi taj smisao za projektovanje enterijera i eksterijera. Vetrenjaču sam počeo da gradim 1993. a završio 1996. godine. Većinu detalja sam fotografisao još u Holandiji i ovde ih po slikama verno rekonstruisao. Vetrenjača je nicala od kupole nadole, ima tri sprata i dva i po puta je manja od svog holandskog uzora. Zdanje je prošlo sve stručne službene kontrole i moglo je da se koristi. Kakva mu je bila namena? - Na nagovor prijatelja u prizemlju vetrenjače otvorio sam kafić a na spratu restoran u nacionalnom stilu i sa živom svirkom tamburaša. Postao sam dakle ugostitelj i tako načinio najveću grešku u dosadašnjem životu. Umesto da se posvetim likovnom stvaralastvu izgubio sam dve dragocene godine. Konačno sam shvatio da me osim kreativnih sadržaja i sporta, ništa drugo ne privlači. Novac sam već imao da bih mu i dalje služio. Još samo šank podseća na ugašeni kafić u Vladinoj vetrenjači. Taj prostor je sada njegov atelje. Okružen skicama, slikama, štafelajima ponovo otkriva u sebi spoznanja do kojih je došao još u Holandiji, a koja su neko vreme bila zapretena. Ono što nosiš u sebi kad tad ćeš pokazati, kaže. - Ovde je moj mir, moje ispunjenje. Radim najviše ikone. Ali i akvarele, pastele, mozaike...U Holandiju odlazim samo da obiđem braću i pazarim pribor za slikanje. Jer ovde ima još mnogo toga da se uradi. U radu smo i zatekli Vladu prilikom naše druge posete. Uređuje staze u vrtu, preuređuje bazen, farba japanski mostić preko veštačkog potoka sa zlatnim ribicama, postavio je nova krila na vetrenjači... Ovaj čovek jednostavno ne ume da stane. Zato valjda i nije imao vremena da se ženi. Ali je, pored svega što radi, našao vreme da usput sam, po sopstvenom projektu, nedaleko od vetrenjače, sagradi prelepu novu porodičnu kuću. Namenio ju je svojoj braći - blizancima. Njemu samom je lepo u njegovoj vetrenjači. - Gradio sam je iz čistog zadovoljstva. Mislio sam da će ovakav kutak prijati i mojim sugrađanima. E to njih valja pitati.

izvor: “Politika”