Godine 1811, na Vidovdan, kada je završena manastirska crkva, u nju su prenete mošti kneza Lazara. Manastir je u svakom pogledu jedan od najznačajnijih na Fruškoj gori.
Kao i kod većine fruškogorskih manastira prošlost manastira Ravanica u Vrdniku ostaje nejasna. Prvi podatak o njemu ide iz turskih dokumenata gde se u popisu iz 1566. godine navodi njegovo imanje i određuje suma od 3000 akči za njegov otkup. Monasi iz manastira nisu uspeli da sakupe potrebnu svotu pa su se, plašeći se turske osvete, razbežali na sve strane. Na svu sreću pojavio se jedan meštanin Kupinika (Kupinova) po imenu Pejo koji je isplatio Turcima traženi iznos. Sasvim je otvoreno pitanje vremena izgradnje manastira. Postoje samo pojedinačni spomenici koji mogu tek nešto da nagoveste. Jedan od njih je minej iz 1589. godine koji je ostavio monah Georgije i koji govori da je manastir delovao u to vreme. Tu je i beleška iz zapisnika vođenog 1753. godine u kojem se navodi da je stara manastirska crkva bila posvećena Jovanu Krstitelju i da je sagrađena u vreme beogradsko-sremskog mitropolita Serafima. Kako se ne zna tačno kada je živeo ovaj mitropolit (neki izvori tvrde da je živeo u vremenu između 1548. i 1589. godine) taj podatak može tek okvirno da pomogne u otkrivanju približne godine kada je manastir stvarno sagrađen. Iz toga vremena potiče podatak da je u Vrdniku patrijarh Pajsije ( I Janjevac, 1614-47) 1627. godine dobio "Čatovnik s obrazi", tzv. Minhenski psaltir iz Privine Glave i dao ga uvezati.
Nepoznati osnivači
Zbog svega je veoma teško reći kada je manastir stvarno podignut. No, bez obzira na sve sasvim je sigurno da je osnovan u vremenu između kraja XV i početka XVI veka. Budući da se ne zna vreme njegove gradnje to se još manje zna ko ga je sagradio. Opis fruškogorskih manastira iz 1753. godine pravi dodatnu zabunu navodeći da je "Zdatelj že jego sv. knez Lazar serbski", odnosno navodi da je osnivač ovog manastira knez Lazar. No, to je netačan podatak. O manastiru Vrdniku se veoma malo zna sve do 1697. godine kada su se u njega naselili prebegli monasi iz Ravanice u Srbiji. Nakon boravka u Sent Andreji (od 1690), ravanički monasi dobijaju dozvolu da se presele u manastir u Vrdniku koji je u to doba bio napušten i po svemu sudeći razoren. Uskoro ravanički monasi na čelu sa kir Dimitrijem dolaze u Vrdnik i imaju šta da vide. Tamo gde je nekada bio manastir sada je bujala šuma čak u tolikoj meri da je nad svodovima oštećene crkvene građevine naraslo drveće. Ovakvo teško stanje nije obeshrabrilo ravaničke monahe i oni su za relativno kratko vreme osposobili manastir.
No, ni to ne treba preuveličavati. Crkva i konaci su bili veoma primitivno građeni - od pletera i drveta koje je oblepljeno blatom. No, to je bilo dovoljno da manastir bude osposobljen za svoju svetu misiju u narednim vekovima. Kako su monasi iz Ravanice sa sobom doneli i sve one dragocenosti koje su uspeli da izvuku iz svoga manastira, posebno mošti kneza Lazara, to se i manastir u Vrdniku od toga doba počeo zvati Ravanicom. Na neki način, narod je Ravanicu iz Srbije izjednačio sa manastirom u Vrdniku i dao mu isti naziv - Ravanica. Iz toga doba verovatno ide i legenda da je Vrdnik zadužbina kneza Lazara. Po popisu iz 1753. godine vidi se da je crkva od kamena nazidana u znaku krsta, sa svodom od cigle i pokrivena šindrom od hrastovine. Bila je krečom okrečena (znači nije bila živopisana), a ni ikonostas se ne pominje. Nema sumnje da je i u to vreme manastir bio siromašan pa bi i to mogao da bude razlog što su vrdnički monasi često putovali u Rusiju tražeći materijalnu pomoć. Ipak, vremenom, najviše zahvaljujući tome što su u njemu bile smeštene mošti kneza Lazara, manastir je primao sve više posetilaca, a i novčana pomoć je bila sve veća.
Zbog svega, polovinom XVIII veka počinje se razmišljati o potrebi izgradnje veće crkve pa su se u tom smeru počele odvijati i pripreme. Nakon dugog otezanja, 1801. godine počinje da se gradi crkva. Zidao ju je Kornelije, majstor iz Novog Sada. Međutim, i tu je rad nešto zapinjao tako da je tek 10. juna 1811. godine crkva završena i osvešena. Ono što je karakteristično jeste to da se pri izgradnji crkve strogo vodilo računa da su svi majstori koji su je zidali morali biti Srbi. Istovremeno sa crkvom nazidan je i zvonik sa četiri sprata. Iste te godine na Vidovdan prenete su mošti kneza Lazara u novu crkvu. To je bio izuzetno svečan događaj kome je prisustvovao mitropolit Stefan Stratimirović (karlovački mitropolit, 1790-1836) koji je stigao u paradnoj kočiji sa zapregom od šest belih konja. Od tada pa do danas na građevinskim objektima ima samo nekoliko izmena. Prizemno krilo jugozapadnog konaka više ne postoji. Na istočnoj strani zaštitna ograda je takođe uklonjena i zamenjena zaštitnim zidom na kome je veoma lepa dekorativno izgrađena ulazna kapija. Na južnom krilu konaka barokni zabat je takođe pretrpeo dosta izmena. Drugih izmena izgleda da nije bilo. U nekoliko navrata crkva je obnavljana (1885, 1889. itd.), ali to sve ukupno nije izmenilo njen izgled. Crkva dugo nije bila živopisana i tek 1853. godine oslikava je Dimitrije Avramović u duhu romantizma.
Selidba moštiju
Ikonostas je izrezbario karlovački duborezac Marko Vujatović (1809-14), a pozlatio ga je Petar Čortanović. Najlepše su izrađene carske dveri i Bogorodičin tron. Mnoštvo motiva se prepliće i možete provesti dosta vremena pokušavajući uhvatiti detalje. Sam ikonostas po svom stilu jeste prelaz od baroka ka klasicizmu. Ikonostas je između 1851-53. godine Dimitrije Avramović oslikao u tri zone sa ukupno 42 ikone. Njihovu lepotu i izražajnost je teško opisati, pa je prava šteta što zbog visine ikonostasa nećete biti u stanju detaljno pregledati ikone iz gornjih zona. Ikone na ikonostasu stare crkve slikao je (1743.) Stanoje Popović u zografskom stilu, a zidne slike u manastirskoj trpezariji radio je (1771-76.) Amvrosije Janković. U crkvi je dugo sa desne strane oltara, pod samim prestonim ikonama, ležao kivot od kiparisa (izrađen 1826. godine) u kojem su počivale mošti kneza Lazara. Mošti su morale da se u više navrata sklanjaju iz manastira. Tako su 1716. godine zbog opasnosti od Turaka boravile jedno vreme u Futogu. Ponovo 1848. godine vrdnički monasi moraju da sklanjaju mošti, ovaj put u strahu od Mađara i to u Klenak. No, tu su boravili tek tri meseca i onda su ponovo vraćene u Vrdnik. Danas, one više nisu u Vrdniku i vraćene su u Ravanicu u Srbiju. Ipak, u manastiru postoji jedan komad moštiju i izložen je u staklenoj posudi ugrađenoj u kivot. Kneževe mošti su dugo godina bile u starom kivotu koji je donet iz Ravanice. Godine 1757. sačinjen je novi kivot od drveta, pozlaćen na šest stubova, s krunom i dvoglavim orlom na vrhu i likom kneza Lazara (dar Obrada Futožanina). Od 1826. godine mošti se nalaze u kivotu izrađenom od kiparisa, poklonu mitropolita Stefana Stratimirovića (u njemu su i danas). Kivot Obrada Futožanina danas možete videti u manastiru Vrdnik ispred oltara, ali on je prazan, jedino se u malom staklenom prostoru nalazi deo kneževih moštiju. Od dragocenosti manastir je imao haljinu kneza Lazara (danas samo komad). Nekada se ona nalazila u crkvenoj priprati na tetrapodu iznad celivajuće ikone u malom ormariću sa staklenim vratima. Osim komada moštiju kneza Lazara, manastir poseduje još i mošti svete velikomučenice Anastasije (III vek), svetinje sa Hristovog groba, deo moštiju sv. Teodora Tirona (sve izloženo ispred ikonostasa). Vrdnički manastir je u svakom pogledu izuzetno vredan i predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori. On je dugo bio i među najbogatijim na Fruškoj gori - 1905. godine poseduje 1696 jutara zemlje, a 1941. godine ukupno 1420 jutara. Slava manastira Ravanica je Vidovdan - 28. (15.) juna.
1)(1815-55), slikar i pisac, jedan od začetnika romantizma u srpskom slikarstvu; izradio ikonostase u Sabornoj crkvi u Beogradu, Topoli, manastiru Ravanici ...