Dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu čini nekoliko objekata smeštenih u prostranom
parku po principu engleskih vrtova. Manji dvorac sagradio je Marfi Lipot polovinom
18. veka. Dvor Marfija je manji prizemni objekat pravougaone osnove sa dvorišnim tremom na stubovima i dekorativno obrađenim
kapitelima. Stari manji dvor je izgubio autentičnost kasnijim pregrađivanjima i izmenama, kako u eksterijeru tako i u enterijeru.
Manji dvorac postoji i danas u neposrednoj blizini novijeg velikog dvorca. Sledeći vlasnik imanja je bio Nikola Bezeredi, koji
je sagradio veliki dvorac između 1834. i 1837. godine po planu ne poznatog bečkog arhitekte. Veliki dvorac je klasični primer
spahijske reprezentativne rezidencije. Dvorac je prizemna građevina pravougaone osnove, jednostavnih fasada sa nizom
prozorskih otvora. Glavna fasada je okrenuta na istok i na njoj se nalazi portik sa stepeništem i pristupnom rampom. Protik
podržavaju četiri kamena dorska stuba nad kojima je trougaoni trimpanon. Na zapadnoj strani fasade nalazi se terasa sa
stepeništem koje vodi u park sa zadnje strane dvorca. Na objektu su perfektno sprovedene odlike epohe klasicizma. Unutrašnji
raspored i dekoracija u punoj meri odslikavaju kalsičnu jednostavnost i reprezentativnost objekta. U dvorcu je donedavno
bio muzej Vojvodine sa izložbom primenjene umetnosti i autentično očuvanog nameštaja i enterijera nekadašnjih vlasnika,
porodice Dunđerski.
Od kraja 19. veka pa do Prvog Svetskog Rata bio je stecište uglednih i značajnih političkih i kulturnih ličnosti toga doba.
Između ostalih dvorac su posećivali Nikola Tesla, Paja Jovanović, Stevan Todorović i Laza Kostić, koji je u čast Lenki Dunđerskoj, koju je
upoznao u ovom dvorcu, napisao najlepšu ljubavnu pesmu Santa Marija della Salute.
Danas, iako se nalazi pod zaštitom države ovaj dvorac je u lošem stanju. Park je krajem 2006. godine uredila čelarevska kompanija Carlsberg Srbija,
sa ciljem da neko obrati pažnju i na zgradu, kako bi se i ona sredila. Kompanija Carlsberg Srbija je nastavila sa uređenjem parka u aprilu i septembru
2007. godine i stekla status staratelja nad parkom. U 2008. godini planiraju da restauriraju ogradu oko dvorca i da park održavaju u sadašnjem blistavom
stanju. Zahvaljujući kompaniji Carlsberg Srbija danas smo u prilici da uživamo u svoj lepoti egzotičnog rastinja u parku dvorca.
Dvorac je spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Legenda:
|
Nikola Bezeredi je bio graditelj dvorca u Čelarevu i njegov prvi vlasnik. Kada je 1882. godine Lazar Dunđerski od njega kupio zamak, Nikola je novom vlasniku poklonio i klavir koji je nekada davno i sam dobio za vrlo mali novac od jednog ražalovanog ruskog grofa koji je na kocki sve izgubio.
Klavir je stavljen u salon čekajući bolje dane, a Lazar Dunđerski se dao u posao. Te 1882. u mestu podiže parni mlin i fabriku špiritusa. 1884. je uspeo da raskrči polovinu parka, i da sa desne strane, nedaleko od dvorca, podigne pivaru i zasadi hmeljarnike.
Jednoga popodneva je šetajući se salonom, slučajno zastao ispred klavira i počeo da razmišlja o tome da bi zamku trebalo udahnuti dušu.
Sam nije bio vičan umetnosti, što ne znači da je nije i voleo. Zapuštenost dirki koje su već bile zaboravile dodire tankih prstiju grofa kockara nagnala ga je da vrata svoga zamka otvori najviđenijim umetnicima Srbije s kraja XIX i početka XX veka. Od tog trenutka, gosti dvorca su bili Laza Kostić, Paja Jovanović... Bilo je slikara, pesnika, vajara, ali klavir je ćutao. Po neki put bi neko od gostiju neobavezno prelazio po dirkama i to je bilo sve.
Najčešći gost je bio Laza Kostić. Prijateljstvo između velikog pesnika i vlasnika zamka je postalo toliko da je Kostić bio kum svoj deci Laze Dunđerskog.
Jedno od te dece je bilo i Lenka Dunđerski u koju se pesnik zaljubio u svojim poznim godinama. Interesantno je to da je Lenka bila prva koja je intenzivno počela da svira na klaviru. Dešavalo se da posluga iznese, kada je vreme lepo, klavir napolje i postavi ga između dva kamena lava na ulazu u zamak.
Lenka bi sedala i počinjala da svira. Bila bi to dobrodošlica pesniku. Iz dirki poklon klavira bi izlazili zvuci, koji bi prvo smirivali kamene lavove, a zatim do bola i nemoći pogađale dušu ostarelog pesnika.
Lenka nije imala posebnu tehniku ali su njena čednost i sudbina već odavno umrlog kockara, bivšeg vlasnika klavira, stvarali sazvučje koje je odisalo slatkom tugom umiranja.
Ostareli poeta se nije osećao dostojnim ove mladosti, iako je iLenka osećala simpatije prema njemu. U dugim noćima je sanjao kamene lavove, koji su se pretvarali u čvrsta bedra igračice i igrali na muziku Lenke i klavira.
Laza Kostić je sebe počeo da kažnjava nesanicom.
Ostareo, izmožden i svestan prolaznosti, odlazi u manastir Krušedol, gde u omami, u osami, bunilu i čežnji, iz svog istrošenog tela, kao iz suve drenovine, cedi, naizgled, poslednje kapi životnog mošusa.
Uskoro 1895. godine u Beču umire Lenka Dunđerski. Laza Kostić za života nije bio sa Lenkom, pa umišlja da će biti zajedno nakon njene smrti. Nije imao Lenkino telo, ali će imati njenu senku.
Nisu delili zajedno život, ali će možda deliti smrt. Veza za Lazu postaje ukleta i nad snovima kreativnog ludila jedne neostvarene ljubavi, nastaje najlepša pesma srpske lirike „Santa Marija de11a Salute".
I danas po neki put, iz odaje zamka se začuju akordi prokockanog klavira, a lavovi bedra riču priznavajući da su deo pesnikovog sna. Nastaje jedan ukleti harmonijum, i tada pod zvezde Čelareva stupaju ostali ukleti pesnici Jesenjin, Edgar Alan Po, a parkom zamka ruku pod ruku u belim pohabanim venčanicama hodaju Lenka Dunđerski, Anabel Li, Isidora Dankan...
(legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)
|
