this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Ветрењача, Равно Село
   Ветрењача Равно Село  

   Ветрењача бела насред Равног села

Прича о њој заправо је прича о Владимиру Степанову из Равног Села у Бачкој, неимару, спортисти, угостиитељу, сликару, врсном фотографу, чудаку. О једном ог ретких међу нама који штошта знају, умеју и - могу. А, притом, не морају Сва Бачка села су мање више налик једно другом. Ако не мештанима, путницима намерницима свакако. Али Равно Село се, ипак, разликује и памти. По ветрењачи белој у главном шору, а на обали Јегричке. Не личи на давно нестале са ових простора, већ је некако отменија и питомија, изникле на плацу-врту пажљиво негованом и украшеном цвећем и ретким растињем. Тешко је веровати да је на овом месту до пре неку годину била депонија, ругло села и опасност по здравље мештана. А како се то збило казује Влада Степанов, творац ове лепоте за око и душу. - Овде сам рођен, као и моји родитељи. По очевој жељи завршио сам средњу електротехничку школу, али сам у себи стално осећао отпор према том занату, па се њиме нисам никад бавио. Заправо, још од малих ногу нагињао сам ликовном изражавању. Родитељи ме у томе нису подржавали, била су разочарани што нисам уписао електротехнички факултет, а ја сам делимично задовољио своје снове када сам, као војник у Загребу, годину дана похађао Ликовну Академију. Примили су ме када су видели моје радове којима сам у ЈНА освајао разне награде на свим нивоима такмичења. Али Влада је био и добар спортиста. Као џудиста био је и вицешампион Војводине, а фудбалску каријеру је започео у подмлатку ФК Нови Сад. Као фудбалер осамдесетих је отишао у Белгију, а потом и у Холандију, где је две сезоне провео у „Екоцелзиору”, касније и у другим тамошњим клубовима. Слободно време је проводио сликајући аквареле, судећи по критикама у њиховим листовима, веома успешно. Успех се огледао и у приходу од продатих слика. У међувремену је стекао и холандско држављанство, а фудбалом је престао да се бави 1993. године. - Из тог холандског видокруга хтео сам да пренесем несто и у моју Војводину, вели. - Најпре ветрењаче којих је некад овде било. Било ми је невазно да ли у моје село или другде. На крају сам ипак откупио овај плац, нисам могао више да гледам ђубре у центру и загађење Јегричке. Било је потребно 160 шлепера да се рашчисти плац. Девет месеци је Влада у Амстердаму помно проучавао архивски материјал о начинима градње ветрењаче. Један од њих је прилагодио свом осећању, и приступу. Све у свему пројектовао је сваку етапу градње. - Ваљда сам увек носио у себи тај смисао за пројектовање ентеријера и екстеријера. Ветрењачу сам почео да градим 1993. а завршио 1996. године. Већину детаља сам фотографисао још у Холандији и овде их по сликама верно реконструисао. Ветрењача је ницала од куполе надоле, има три спрата и два и по пута је мања од свог холандског узора. Здање је прошло све стручне службене контроле и могло је да се користи. Каква му је била намена? - На наговор пријатеља у приземљу ветрењаче отворио сам кафић а на спрату ресторан у националном стилу и са живом свирком тамбураша. Постао сам дакле угоститељ и тако начинио највећу грешку у досадашњем животу. Уместо да се посветим ликовном ствараластву изгубио сам две драгоцене године. Коначно сам схватио да ме осим креативних садржаја и спорта, ништа друго не привлачи. Новац сам већ имао да бих му и даље служио. Још само шанк подсећа на угашени кафић у Владиној ветрењачи. Тај простор је сада његов атеље. Окружен скицама, сликама, штафелајима поново открива у себи спознања до којих је дошао још у Холандији, а која су неко време била запретена. Оно што носиш у себи кад тад ћеш показати, каже. - Овде је мој мир, моје испуњење. Радим највише иконе. Али и аквареле, пастеле, мозаике...У Холандију одлазим само да обиђем браћу и пазарим прибор за сликање. Јер овде има још много тога да се уради. У раду смо и затекли Владу приликом наше друге посете. Уређује стазе у врту, преуређује базен, фарба јапански мостић преко вештачког потока са златним рибицама, поставио је нова крила на ветрењачи... Овај човек једноставно не уме да стане. Зато ваљда и није имао времена да се жени. Али је, поред свега што ради, нашао време да успут сам, по сопственом пројекту, недалеко од ветрењаче, сагради прелепу нову породичну кућу. Наменио ју је својој браћи - близанцима. Њему самом је лепо у његовој ветрењачи. - Градио сам је из чистог задовољства. Мислио сам да ће овакав кутак пријати и мојим суграђанима. Е то њих ваља питати.

извор: “Политика”

Ветрењача није отворена за посетиоце!

© 2007-2017 Србија
Почетна | Дворци | Манастири | Ветрењаче | О нама | Контакт | Везе | Рекламе | Е-дописнице