this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Ветрењача, Чуруг
   Ветрењача Чуруг  

   Од седам некадашњих чурушких ветрењача, једина која је сачувана, а и радила до пре 4-5 година (односно 1970-тих година) јесте она на северозападној ивици села, на излазу пута према Бачком Градишту у власништву Стојшин Радивоја, најмлађег из породице Стојшин, који и данас одлично познаје ове необичне, џиновске механизме.         Зна се да је иста изграђена у Мађарској још 1834. године где је радила само три године. Према неким изворима то је било у варошици Hodmeze-vašarhelj. Већ 1846. године њу је купио Чуружан, Сиротановић. Занимљиво је да су целу ветрењачу (механизам са крилима) без цигала пренели из Мађарске до Чуруга једним сплавом. Садашња Стара Тиса код Чуруга тада је још увелико била пловна и речни саобраћај је био скоро једина врста саобраћаја. Ветрењача је подигнута уз саму Тису на делу тзв. „Близанци“, а на месту касније чурушке кланице. Како се насеље ширило, тако је и ветрењача премештена на место „Ждрепчаре“, да би је коначно 1912. године Чупић Стеван поставио на садашњу локацију. Убрзо затим, 1913. године, од тадашњег власника Нача Антала, ветрењачу купује Стојшин Никола, отац Радивојев.         Основни објекат ветрењаче изграђен је од опеке, у облику заобљене купе. Доњи пречник - унутар објекта је 11 т, а дебљина зида до првог тавана је 3,5 цигле, старог формата. Идући навише, зид је све тањи, а горњи унутрашњи пречник је 7,5 т. Рачуна се даје у њу уграђено 86.000 цигли, изузимајући темеље. Поред тога у унутрашњој страни уграђено је још 7.000 ћерпича. Висина самих зидова је 10,5 т, а дужина једног крила је 12 т. Према томе од највише тачке крила до тла има 25 т. Комплетан механизам ветрењаче изузев камена, био је изграђен од дрвета. Тако су крила изграђена од чамовине у облику ширих мердевина, сва четири крила учвршћена су на багремовом крстаку и то се све окреће на дебелој дрвеној осовини - вретену. Унутар саме ветрењаче, уз помоћ дрвених зупчаника, обртање се преноси на вертикалну осовину или попу. При дну ветрењаче, где се налази главни механизам за млевење, постављен је на „попи" велики зупчаник, брзо коло, и нешто више мањи зупчаник -споро коло. У ветрењачи постоје три камена. Ако је слаб ветар радио је само један камен, при јачем ветру укључио би се и други камен, а при снажном ветру радила би сва три камена.         Камен је увек морао бити добро обрађен. Његова маса је износила 1.300 кг. Горњи део ветрењаче са кровом био је покретан, као тенковска купола и са стране имао два дугачка дрвета тзв. курјаке, уз помоћ којих су млинари крила усмеравали тачно према ветру, а правац ветра су поред осталих начина тачно одређивали и помоћу једног обичног ветроказа - „петла“ постављеног на врху крова ветрењаче...“

(Живков, 1974.)

Ветрењача није отворена за посетиоце!

© 2007-2017 Србија
Почетна | Дворци | Манастири | Ветрењаче | О нама | Контакт | Везе | Рекламе | Е-дописнице