this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Манастир Шишатовац
   Манастир Шишатовац  

   Некад један од најзнаменитијих српских манастира, у XIX веку стециште српске интелигенције, још чека на поправку и фрескосликаре. Манастир Шишатовац је по много чему особен. Најпре по томе што се, за разлику од других фрушкогорских манастира, сасвим сигурно зна како је и када настао. Извесно је да је основан 1520. године, а да су оснивачи монаси из манастира Жича. Тих година морали су, као и многи други, да се склањају испред Турака у Срем. Под вођством игумана Теофила, монаха Илариона и Висариона долазе у Срем. Ту затичу једну малу црквицу која је била посвећена св. Николи и коју они називају "Реметско". Управо на том месту они зидају цркву посвећену Рођењу Богородице и називају је Шишатовац.

Култ Стефана Штиљановића

О тој првобитној цркви постоји један изузетан докуменат. У четверојеванђељу (писаном 1560. године од старца Евгенија) у време игумана Теофила, сачувана је иза последњег листа књиге слика старе цркве Рођења Пресвете Богородице из 1520. године. Ту цркву без звоника подигли су игуман Теофило и избегли жички монаси. Неком игром судбине тај цртеж су наручили монаси из Шишатовца не би ли сачували успомену на стару цркву која се требала рушити. Ова слика је рађена доста касно (1778. године) од стране лајтнанта Павла Димитријевића, а у време када се већ зидала нова (данашња) црква. У то доба у манастиру је постојао култ св. Стефана Штиљановића (видети напомену 4) у "Очуван духовни портрет Европе" (2), стр. 5). У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: "Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стафана Штиљановића, српског деспота". Ако се узме у обзир да је Стефан Штиљановић умро током 1543. године (можда чак и касније), а да га овај запис и 1545. године већ спомиње као свеца може се констатовати да је веома брзо после смрти проглашен за свеца. Манастир је због култа Стефана Штиљановића имао доста посетилаца и материјалних прилога тако да је добро стајао што никако није могло измаћи будном погледу Турака. Стога током 1566. године они одређују манастиру износ од 26000 акчи за обавезу откупа, а 1000 акчи о тадашњем стању у манастиру. Мноштво посетилаца је обилазило мошти Стефана Штиљановића, а током 1643. године у манастиру једно време борави патријарх Пајсије (Јањевац, патријарх српски 1614-48.) и осим што се поклонио моштима св. Ст. Штиљановића, написао му је Повесно слово. Некако у то доба и опат Бонини га је посетио (1702) и о њему је стекао лепе утиске које не крије да наведе: "Манастир је један од већих у Срему. Не рачунајући искушенике и послугу, у њему живи 25 калуђера општежитеља*. Богати су, јер ооседују добро и плодно земљиште, како међу брдима тако и у речној долини, имају и прелепе винограде. С леве стране испод манастира налази се дивна чесма, где извире веома свежа и здрава вода. Право је доста велики подрум. Цео је сазидан од четвртастог камена, али је полуоткривен. Манастир је окружен искључиво стаблима разноврсног воћа. У његовој лепоти се може уживати само изблиза јер је заклоњен". Надаље опат Бонини наводи да манастир ужива укупно 1138 јутара земље.

Прилог Вука Исаковича

Првобитна црква није сачувана и брзо је срушена, тако да се већ у визитацији из 1753. године наводи само нова црква саграђена 1634. године. Тако Опис наводи да је нова црква саграђена од камена, има два кубета и да је покривена новом храстовом шиндром. Недуго потом саграђен је 1742. године нови четвороспратни звоник квадратног пресека прилогом Вука Исаковича (главни јунак "Сеоба" М. Црњанског). Како је црква изгледала у то доба (крај XВИИ века) може се видети на малој икони рађеној на дрвету где је црква приказана као веома скромна грађевина са две куполе и слободном западном фасадом. У доба визитације унутрашњост цркве је била у прилично лошем стању јер су неке фреске поотпадале. Наводи се да у цркви постоји иконостас (данас се о њему не зна скоро ништа). У манастиру борави укупно 13 монаха, 5 ђака, 13 слугу, 12 прњавораца. Током 1749. године подигнута је и гробљанска капела облика једнобродне црквице са четири прозора и вратима, троугаоног забата и дрвеног звоника на западној страни. Из тог времена је остао приказ цркве на гравири Христофора Жефаровића (види напомену 6) у наставку Јазак-архитектонски бисер (3), стр. 7) из 1753. године где је приказан свети Ст. Штиљановић са круном на глави и скиптром у десној руци. У медаљону са његове десне стране приказан је град Моровић, док је у медаљону са његове леве стране манастир Шишатовац. Лик св. Ст. Штиљановића је помало идеализован и веома подсећа на Бранковиће.Црква коју ми данас познајемо подигнута је у времену од 1758. до 1778. године. Оно што на њој одмах привлачи пажњу јесте њена величина која прелази у монументалност, тако да и по томе одступа од осталих далеко мањих фрушкогорских манастирских цркава. У њеној архитектури не само да потпуно преовлађује барок, већ и то што су њени прозори (њих 9) израђени у готском стилу, што је чини се једини пример такве градње на Фрушкој гори. Црква је осликана од стране Григорија Давидовића Обшића из Чалме. Цркву је мајстор осликао у потпуности "од пјевница до верха свода". Годину дана касније он је осликао и иконостас. Данас се о шишатовачом иконостасу зна тек онолико колико то допуштају случајно сачуване фотографије и сведочења савременика. Карактеристично за њега јесте то да је спадао у ретке олтарске преграде које су биле зидане. Састојао се из три хоризонталне зоне (престоне иконе, празници и медаљони). Скоро све иконе су биле осликане на гипсаној подлози. Нажалост, сачуване су само царске двери са представом Благовести. Иначе, манастир је током XВИИИ и XИX века имао свој процват. Посећује га пећки патријарх Пајсије (1633/34), патријарх Максим (1666), Арсеније ИИИ Чарнојевић (1702), епископ темишварски Никола и бачки Софроније (1726), митрополит Вићентије Јовановић (1733), Арсеније ИВ (1745). Током XИX века ту су Лукијан Мушицки, Вук Караџић, П. Шафарик и Ф. Миклошић**. У целини, данашњи остаци овога манастира (и поред делимичне поправке) представљају импозантну слику. Не можете а да се не дивите величини коју манастирска црква има, али исто тако не можете избећи и мучни утисак над људском глупошћу када уђете у унутрашњост цркве. У њој осим голих зидова нема више ништа, тек ту и тамо на зиду понеки остатак фреске коју време или људски вандализам нису изгребали или нарушили. Огромни унутрашњи црквени простор данас је празан, а под његовим сводовима уместо да лебди црквено појање, молитва и мирис тамјана, чују се голубови.

Стециште интелигенције

Можда је најпознатији период од 1812. године када је у Шишатовцу боравио Лукијан Мушицки (архимандрит) који је успео да од манастира направи стециште најзначајније српске интелигенције тога доба: Вука Караџића, Јакова Герчића, Петра Ивановића Кепена и других. Мушицки је из Шишатовца отишао 1827. године. Манастир је свакако веома богат са 1296 јутара земље (1905. године), а непосредно пред ИИ светски рат он поседује 1182 јутра. У ИИ светском рату манастир са црквом је разорен. Слава манастира Шишатовац је Мала Госпојина - 21. (8.) септембра.Некад један од најзнаменитијих српских манастира, у XИX веку стециште српске интелигенције, још чека на поправку и фрескосликаре.

Манастир је отворен за посетиоце!

© 2007-2017 Србија
Почетна | Дворци | Манастири | Ветрењаче | О нама | Контакт | Везе | Рекламе | Е-дописнице