this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Ћирилица | Latinica
Monastery Privina Glava
   Monastery Privina Glava  

   Судећи по предањима (додуше веома несигурним) манастир Привина Глава јесте најстарији од свих манастира који су саграђени на Фрушкој гори. Његово порекло иде у XИИ век тако да се изградња овог манастира приписује неком локалном властелину који се звао Прива или Приба. Како се не зна ко би могао бити тај Приба, а не постоје ни било који други подаци који би све то поткрепили, то овакво предање за сада остаје тек легенда.

Крај тврђаве Бранковића

О томе како је манастир добио име опат Бонини (1702) наводи једну веома интересантну легенду: "Старији људи из овог места причају да су чули да је деспот Србије Вук Бранковић дао не малу суму новца за градњу ове цркве и манастира. Требало је да буде главни у Срему, којим је тада Бранковић владао, будући да је био православни и он, и његови претходници, и наследници. Пошто су градитељи с новцем побегли, лопови су их на нареченом месту убили. По томе је место названо Привина Глава, тј. пребијена глава". Данас се мисли да је манастир саграђен током XВ века, а (као и већина фрушкогорских манастира) и овај се везује за породицу Бранковић. Таква верзија о настанку манастира има далеко више вероватноће него она да је његов оснивач властелин Приба, тим више што је околина где се налази манастир некада припадала припадницима породице Бранковић. Ту су деспоти Вук Гргуревић (Змај Огњени Вук), а касније Ђорђе и Јован Бранковић држали тврђаву у Беркасову (која је тек километар или два удаљена од данашњег манастира) и из ње полазили у безбројне патроле пазећи на турске провале. Стога и вероватноћа да су Бранковићи пожелели да у близини утврђења имају манастир. Манастир са црквом посвећен је архистратизима Михаилу и Гаврилу. На посредан начин то потврђује и стара рукописна књига "Минхенски псалтир" у коме се налази белешка да је ова књига писана у Цариграду и у Светој Гори, а да је припадала Георгију, старом српском деспоту. То би требало да значи да је књига била власништво деспота Ђурђа Бранковића, а да ју је касније вероватно неко од припадника ове породице коме је књига припала након деспотове смрти (Вук Гргуревић, Ђорђе или Јован Бранковић) поклонио манастиру. Први нешто сигурнији податак о манастиру доносе турски документи из 1566. године где се наводи да је манастир грађен пре доласка Турака у Срем, затим се даје опис имања (не баш тако малог), а као манастирски старешина спомиње се игуман Максим. Турци поново манастир наводе 1588-95. године са истим имањем и годишњом обавезом од 2900 акчи, што је била велика сума. Већ та замашна сума могла би да значи да је манастир располагао знатним имањем и стога тако велике дажбине. Најинтересантнији помен манастира Привина Глава је из 1607. године и то у запису једног рукописа из манастира Ковиља. На основу тога изнета је једна интересантна теза да је манастир Привина Глава, као свој метох, основао манастир у Ковиљу. Ако је то тачно, онда нема никакве сумње у то да је манастир Привина Глава доста добро материјално стајао. Током 1627. године у манастиру је неким својим послом једно време боравио патријарх Пајсије (Пајсије И Јањевац, пећки патријарх 1614-47.), познати љубитељ и познавалац добре књиге. Овај учени патријарх, сав у традицијама српске средњевековне књижевности, као мало ко у то доба је познавао српску књижевност и бавио се њоме. У манастирској библиотеци он је пронашао "Чатовник с образи", богато илуминирану рукописну књигу (тзв. "Минхенски псалтир"), тада у веома лошем стању. Како је добро знао вредност те књиге понео ју је са собом, на шта се братство у манастиру узнемирило тако да је тек тајно старешина манастира Привина Глава могао нешто касније да му књигу донесе у Врдник. Патријарх Пајсије је псалтир поправио, увезао и онда вратио манастиру. Поправљена и сређена књига је тако враћена у манастир Привина Глава, али се ту није дуго задржала јер је 1688. године од једног аустријског официра однета. По свему судећи тада је манастир био у потпуности опљачкан и опустошен, а монаси су неке од ствари изгледа склонили у свој метох - манастир Ковиљ.

Манастирска црква

Да је крајем XВИ века манастир био пуст потврђује и опат Бонини (1702): "Калуђери су га у време прошлог рата (1683-99) били напустили, а затим после (Карловачког мира 1699.) поново саградили. Сада у њему живи седам до осам православних монаха. Они су присвојили два места код манастира. Прво, звано Опатовина, смештено је изнад шумовите долине, а друго, звано Привина Глава, испод ње. По овом другом и манастир је добио име." У време његове посете манастирска црква се поправљала, тако да наводи : "Прошле године су је почели покривати плочама, али је још у лошем стању. У њој се не види ништа осим једне куполе и лика Богородице и св. Антиоха". Дакле, како опат Бонини наводи, почетком XВИИИ века (након Карловачког мира 1699.) монаси се враћају и почињу поправљати манастир. У то време по неким подацима манастир поседује 200 јутара ораница и 582 јутара шуме. Како је стара црква била дотрајала (визитација из 1753. године каже да је "била зидана од цигле с блатом малена") то је 1741. године започела изградња нове цркве. Њена је градња трајала све до 1760. године тако да је визитација затекла цркву недовршену. Зографске иконе на старом иконостасу цркве сликао је 1747. године Станоје Поповић. Сама изградња је довела до једног заиста репрезентативног објекта за то време. Све у свему спољна декорација је веома раскошна, са разнобојним каменом и могуће да спада међу две-три најлепше на Фрушкој гори. Црква у време визитације није имала иконостас, а олтар је био одељен од цркве оградом од чамових дасака на којима су биле закачене иконе. Чини се да иконе нису имале неку вредност и то је у записнику наведено. Ипак, крст са позлаћеним рубом на врху импровизованог олтара је код комисије изазвао дивљење. У том моменту у манастиру живи укупно 9 монаха, без ђака, 5 слугу и 14 прњавораца. Завршетак радова пада тек 1760. године када је цркву освештао митрополит Павле Ненадовић. Црква је добила живопис тек 1791. године, а осликао ју је Кузман Коларић из Сремских Карловаца (можда Андреј Шалтлист). Исте године осликао је и певнице, а иконостас је урадио током 1792. године. Сам иконостас је рађен под утицајем барока, али са рококо резбаријом (непознат мајстор). Иконостас има укупно 41 икону, распоређене у четири зоне (три реда икона и лунета). Манастир је материјално добро стајао тако да 1905. године има 1125 јутара пољопривредног земљишта, а 1941. године поседује 925 јутара пољопривредног земљишта, 2 воденице, гостионицу. Манастир никада није имао неких посебних драгоцености. Посебно је интересантна круна, која је по предању круна деспота Јована Бранковића. Сачињена је од зелене кадифе која је везена са сребрном и златном жицом. Везом је круна раздељена на четири поља, а у сваком је приказан шестокрили серафим. На круни је и слика Богородице Оранс. Да ли је то стварно круна деспота Јована или је то архијерејска митра из новијег времена (из XВ века) остало је отворено питање.

Најстарији помен манастира Привина Глава иде у 1496. годину када се у једном његовом записнику наводи да су га те 1496. године деспоти Ђорђе и Јован Бранковић обновили. Но, тај навод је веома сумњив тим више што га ни визитација не спомиње. Надаље, попис тврди да је манастир стар, али да се не зна ни када је нити ко га је саградио, односно не зна се "кто бил јеја здатељ и вкоја времена соружена била". Ипак. попис наводи да је стара црква била мала и да је зидана од блата и цигле. Црква са конацима остала је неповређена у ИИ светском рату, а ризница са библиотеком и архивом је однесена и делом спаљена. Конзерваторско-рестаураторски радови су у току (1988.). Слава манастира Привина Глава је Сабор св. архангела Гаврила - 26. (13.) јул.

www.manastirprivinaglava.rs

Манастир је отворен за посетиоце!

© 2007-2017 Serbia
Home | Castle | Windmill | Windmill | About us | Links | Banners | Contact | E-postcards