this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Ћирилица | English
Manastir Privina Glava
   Manastir Privina Glava  

   Sudeći po predanjima (doduše veoma nesigurnim) manastir Privina Glava jeste najstariji od svih manastira koji su sagrađeni na Fruškoj gori. Njegovo poreklo ide u XII vek tako da se izgradnja ovog manastira pripisuje nekom lokalnom vlastelinu koji se zvao Priva ili Priba. Kako se ne zna ko bi mogao biti taj Priba, a ne postoje ni bilo koji drugi podaci koji bi sve to potkrepili, to ovakvo predanje za sada ostaje tek legenda.

Kraj tvrđave Brankovića

O tome kako je manastir dobio ime opat Bonini (1702) navodi jednu veoma interesantnu legendu: "Stariji ljudi iz ovog mesta pričaju da su čuli da je despot Srbije Vuk Branković dao ne malu sumu novca za gradnju ove crkve i manastira. Trebalo je da bude glavni u Sremu, kojim je tada Branković vladao, budući da je bio pravoslavni i on, i njegovi prethodnici, i naslednici. Pošto su graditelji s novcem pobegli, lopovi su ih na narečenom mestu ubili. Po tome je mesto nazvano Privina Glava, tj. prebijena glava". Danas se misli da je manastir sagrađen tokom XV veka, a (kao i većina fruškogorskih manastira) i ovaj se vezuje za porodicu Branković. Takva verzija o nastanku manastira ima daleko više verovatnoće nego ona da je njegov osnivač vlastelin Priba, tim više što je okolina gde se nalazi manastir nekada pripadala pripadnicima porodice Branković. Tu su despoti Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk), a kasnije Đorđe i Jovan Branković držali tvrđavu u Berkasovu (koja je tek kilometar ili dva udaljena od današnjeg manastira) i iz nje polazili u bezbrojne patrole pazeći na turske provale. Stoga i verovatnoća da su Brankovići poželeli da u blizini utvrđenja imaju manastir. Manastir sa crkvom posvećen je arhistratizima Mihailu i Gavrilu. Na posredan način to potvrđuje i stara rukopisna knjiga "Minhenski psaltir" u kome se nalazi beleška da je ova knjiga pisana u Carigradu i u Svetoj Gori, a da je pripadala Georgiju, starom srpskom despotu. To bi trebalo da znači da je knjiga bila vlasništvo despota Đurđa Brankovića, a da ju je kasnije verovatno neko od pripadnika ove porodice kome je knjiga pripala nakon despotove smrti (Vuk Grgurević, Đorđe ili Jovan Branković) poklonio manastiru. Prvi nešto sigurniji podatak o manastiru donose turski dokumenti iz 1566. godine gde se navodi da je manastir građen pre dolaska Turaka u Srem, zatim se daje opis imanja (ne baš tako malog), a kao manastirski starešina spominje se iguman Maksim. Turci ponovo manastir navode 1588-95. godine sa istim imanjem i godišnjom obavezom od 2900 akči, što je bila velika suma. Već ta zamašna suma mogla bi da znači da je manastir raspolagao znatnim imanjem i stoga tako velike dažbine. Najinteresantniji pomen manastira Privina Glava je iz 1607. godine i to u zapisu jednog rukopisa iz manastira Kovilja. Na osnovu toga izneta je jedna interesantna teza da je manastir Privina Glava, kao svoj metoh, osnovao manastir u Kovilju. Ako je to tačno, onda nema nikakve sumnje u to da je manastir Privina Glava dosta dobro materijalno stajao. Tokom 1627. godine u manastiru je nekim svojim poslom jedno vreme boravio patrijarh Pajsije (Pajsije I Janjevac, pećki patrijarh 1614-47.), poznati ljubitelj i poznavalac dobre knjige. Ovaj učeni patrijarh, sav u tradicijama srpske srednjevekovne književnosti, kao malo ko u to doba je poznavao srpsku književnost i bavio se njome. U manastirskoj biblioteci on je pronašao "Čatovnik s obrazi", bogato iluminiranu rukopisnu knjigu (tzv. "Minhenski psaltir"), tada u veoma lošem stanju. Kako je dobro znao vrednost te knjige poneo ju je sa sobom, na šta se bratstvo u manastiru uznemirilo tako da je tek tajno starešina manastira Privina Glava mogao nešto kasnije da mu knjigu donese u Vrdnik. Patrijarh Pajsije je psaltir popravio, uvezao i onda vratio manastiru. Popravljena i sređena knjiga je tako vraćena u manastir Privina Glava, ali se tu nije dugo zadržala jer je 1688. godine od jednog austrijskog oficira odneta. Po svemu sudeći tada je manastir bio u potpunosti opljačkan i opustošen, a monasi su neke od stvari izgleda sklonili u svoj metoh - manastir Kovilj.

Manastirska crkva

Da je krajem XVI veka manastir bio pust potvrđuje i opat Bonini (1702): "Kaluđeri su ga u vreme prošlog rata (1683-99) bili napustili, a zatim posle (Karlovačkog mira 1699.) ponovo sagradili. Sada u njemu živi sedam do osam pravoslavnih monaha. Oni su prisvojili dva mesta kod manastira. Prvo, zvano Opatovina, smešteno je iznad šumovite doline, a drugo, zvano Privina Glava, ispod nje. Po ovom drugom i manastir je dobio ime." U vreme njegove posete manastirska crkva se popravljala, tako da navodi : "Prošle godine su je počeli pokrivati pločama, ali je još u lošem stanju. U njoj se ne vidi ništa osim jedne kupole i lika Bogorodice i sv. Antioha". Dakle, kako opat Bonini navodi, početkom XVIII veka (nakon Karlovačkog mira 1699.) monasi se vraćaju i počinju popravljati manastir. U to vreme po nekim podacima manastir poseduje 200 jutara oranica i 582 jutara šume. Kako je stara crkva bila dotrajala (vizitacija iz 1753. godine kaže da je "bila zidana od cigle s blatom malena") to je 1741. godine započela izgradnja nove crkve. Njena je gradnja trajala sve do 1760. godine tako da je vizitacija zatekla crkvu nedovršenu. Zografske ikone na starom ikonostasu crkve slikao je 1747. godine Stanoje Popović. Sama izgradnja je dovela do jednog zaista reprezentativnog objekta za to vreme. Sve u svemu spoljna dekoracija je veoma raskošna, sa raznobojnim kamenom i moguće da spada među dve-tri najlepše na Fruškoj gori. Crkva u vreme vizitacije nije imala ikonostas, a oltar je bio odeljen od crkve ogradom od čamovih dasaka na kojima su bile zakačene ikone. Čini se da ikone nisu imale neku vrednost i to je u zapisniku navedeno. Ipak, krst sa pozlaćenim rubom na vrhu improvizovanog oltara je kod komisije izazvao divljenje. U tom momentu u manastiru živi ukupno 9 monaha, bez đaka, 5 slugu i 14 prnjavoraca. Završetak radova pada tek 1760. godine kada je crkvu osveštao mitropolit Pavle Nenadović. Crkva je dobila živopis tek 1791. godine, a oslikao ju je Kuzman Kolarić iz Sremskih Karlovaca (možda Andrej Šaltlist). Iste godine oslikao je i pevnice, a ikonostas je uradio tokom 1792. godine. Sam ikonostas je rađen pod uticajem baroka, ali sa rokoko rezbarijom (nepoznat majstor). Ikonostas ima ukupno 41 ikonu, raspoređene u četiri zone (tri reda ikona i luneta). Manastir je materijalno dobro stajao tako da 1905. godine ima 1125 jutara poljoprivrednog zemljišta, a 1941. godine poseduje 925 jutara poljoprivrednog zemljišta, 2 vodenice, gostionicu. Manastir nikada nije imao nekih posebnih dragocenosti. Posebno je interesantna kruna, koja je po predanju kruna despota Jovana Brankovića. Sačinjena je od zelene kadife koja je vezena sa srebrnom i zlatnom žicom. Vezom je kruna razdeljena na četiri polja, a u svakom je prikazan šestokrili serafim. Na kruni je i slika Bogorodice Orans. Da li je to stvarno kruna despota Jovana ili je to arhijerejska mitra iz novijeg vremena (iz XV veka) ostalo je otvoreno pitanje.

Najstariji pomen manastira Privina Glava ide u 1496. godinu kada se u jednom njegovom zapisniku navodi da su ga te 1496. godine despoti Đorđe i Jovan Branković obnovili. No, taj navod je veoma sumnjiv tim više što ga ni vizitacija ne spominje. Nadalje, popis tvrdi da je manastir star, ali da se ne zna ni kada je niti ko ga je sagradio, odnosno ne zna se "kto bil jeja zdatelj i vkoja vremena soružena bila". Ipak. popis navodi da je stara crkva bila mala i da je zidana od blata i cigle. Crkva sa konacima ostala je nepovređena u II svetskom ratu, a riznica sa bibliotekom i arhivom je odnesena i delom spaljena. Konzervatorsko-restauratorski radovi su u toku (1988.). Slava manastira Privina Glava je Sabor sv. arhangela Gavrila - 26. (13.) jul.

www.manastirprivinaglava.rs

Manastir je otvoren za posetioce!

© 2007-2017 Srbija
Početna | Dvorci | Manastiri | Vetrenjače | O nama | Kontakt | Veze | Reklame | E-razglednice