this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Ћирилица | Latinica
Monastery Petkovica
   Monastery Petkovica  

   Народно предање каже да је манастир, иначе један од најстаријих на Фрушкој гори, сазидала Јелена Штиљановић, удовица Стефана Штиљановића, али неки записи Петковицу спомињу као метох манастира Шишатовац. Петковица се сматра једним од најстаријих манастира на Фрушкој гори, мада није познато тачно када је стварно и подигнут. Народна легенда га приписује Јелени Штиљановић, удовици деспота Стефана Штиљановића, која је ту провела и своје последње дане. Међутим, то тешко да одговара истини. Основни податак на основу којег се претпоставља оквирно време подизања манастира јесте из визитације 1753. године, где се наводи да је изнад западних црквених врата (изнутра) стајао запис на којем је писало да су црква и трпезарија сазидане у време игумана Акакија. На жалост ни тада се није могла ишчитати из записа година када је црква подигнута, јер је баш тај део био оштећен. Но, скоро је сигурно да се ради о почетку XВИ века (1558). Сигурнији податак потиче из једног писаног извора из 1772. године. Ту се наводи да је једно писано јеванђеље приложено манастиру 1552. године. У једном нешто каснијем запису наводи се да је манастир Петковица филијала манастира Шишатовац и да је подигнута 1558. године. У време познатог откупа (1566) манастиру је одређен износ од 12000 акчи што је у односу на остале манастире била велика свота, што може да потврди да је манастир материјално добро стајао. Годишња дажбина била је 800 акчи. Баш та велика свота за његов откуп изазива нека питања. На први поглед видљиво је да је црква мала и да нема неког виднијег богатства. Да је то тако види се и из тога да је манастир једно време био запуштен (током XВИИ века), па га је Синан бег митровачки хтео порушити не би ли од цигле и камена зидао свој двор у Митровици. Међутим, заузимањем митропилита Пајсија он је очуван (под условом да му (Синан бегу) се исплаћује 100 гроша годишње), мада је у Петковици Синан бег изгледа поручио трпезарију и неколико ћелија.

Свађа и помирење са Шишатовцем

Манастир је обновљен тек на иницијативу Арсенија Чарнојевића. "Обновите Петковицу, која је ближе вас. Ја сам читао у Пећком Кондику и у српском летопису, где су написане све цркве и манастири Српске земље, све кад је која и у које доба сазидана" саветује он кувеждинског игумана Јевсевија. Сходно томе започели су радови на обнови, а мисли се да су главни терет ових радова поднели пребегли монаси из манастира Жиче. Тако је часна трпеза била освећена између 1700. и 1708. године (од стране митрополита Стефана Метохијца (1690-1706)). Иако је обнова тек започела Петковица је привлачила пажњу, па је опат Бонини хвали (1702) због изгледа (каже да је црква сазидана од камена). "У њој се налази једна лепа црква, цела сазидана од камена. Веома је поштована. Свака слична грађевина у овим крајевима је значајна, јер их се таквих мало види". Надаље опат Бонини каже да "ту не станује ни један калуђер, већ се с времена на време шаље један свештеномонах из Шишатовца да богослужи Дивошанима који у ову цркву долазе у великом броју". Чини се да то ипак није тачно јер се зна да у манастиру 1734. године борави игуман Прокопије и још шест других монаха. Некако у то доба се завршавају и радови на обнови (око 1735. године). Чини се да је Петковица била одувек метох много већег и богатијег Шишатовачког манастира (стога могућност да ју је баш Шишатовац подигао). Но, то није значило да је братија ових манастира била сложна. Почетком XВИИИ в. манастири су се почели делити између себе у много чему, а то је било видљиво у томе што се братија делила на Петковчане и Шишатовчане. Тек "завјешчанијем" од 4. октобра 1741. године то је прекинуто и манастири су се сјединили у један и имају заједничког игумана у Шишатовцу, с тим да би у Петковицу била слана наизменце (на сваких неколико година) по два монаха који би се бринули о њој. Половином XВИИИ в. манастир је још увек активан и изгледа досто добро материјално стоји, јер Опис из 1753. године тврди да је поседовао ствари, књиге, иконе, одежде. Постојао је иконостас израђен 1735. године (са 26 икона на њему), на којем се посебно истицао монументални крст. Међутим, трпезарија и ћелије су биле грађене од трошног материјала - плетера, као и све унутрашње преграде у конацима. Таван је прекривен даскама, а кров трском. Фреске су биле у прилично лошем стању па је живопис "весма порушен" и "молераја изопадала". Иконостас за цркву је резан 1735. године. Зна се да је црква манастира живописана (али не сва) током 1588. године, а истовремено је саграђена и трпезарија. О томе постоји запис на западном зиду наоса цркве. Фреске су урађене темпером, а изгледа да нису биле неке нарочите вредности искључиво због мање вештих мајстора (вероватно монаха). Слике су рађене на центиметар дебелом слоју креча, помешаним са плевом. Припрата није осликана. Будући да су у то време истовремено живописане цркве манастира Крушедола, Велике Ремете и Хопова, вештије сликарске екипе су биле тамо, а Петковица се морала задовољити мање вештим мајсторима. Фреске су биле у грубим бојама, рађене помало почетнички, а оно што је нарочито приметно јесте да мајстори нису били упућени у анатомију људског тела. Но, од свега тога је најважније то да су се оне сачувале.

Оригинална архитектура

Слике у горњој зони наоса су свакако најинтересантније, али и много квалитетније од осталих па није немогуће да су их радили други мајстори од оних који су осликавали источни зид цркве. Дакле, у горњој зони наоса је представљен циклус Великих празника који се протеже све до свода олтарске апсиде. Свакако да од свих фресака највише пажње привлачи попрсје Христа Пантократора које је насликано у темену куполне калоте. У овом моменту ова фреска је великим делом оштећена тако да на њој можете да видите само фрагменте. С друге стране, велик је хендикеп у томе што су због незгодног угла фреске у наосу тешко видљиве тако да можете много тога пропустити. Не можете, а да не приметите како је уметник све ликове приказао бледе у лицу, толико једнолично са залеђеним душевним миром, који као да су у потпуности обузети својом душевном и телесном аскезом тако да не примећују ништа око себе. Не види се нигде на њиховим изразима било каква страст, већ само духовни израз. У првом моменту може Вам се учинити да је то уметников пропуст, међутим, ако се више упустите у посматрање ових фресака увидећете да је то управо оно што их чини толико привлачним. Временом, манастир је почео нагло да сиромаши. Почетком XX века он нема скоро ништа. Како је конак био склон паду срушен је 1908. године, а чесма са водом затрпана. Оно што је погоршавало његову ситуацију било је то што Петковица, као метох много већег манастира Шишатовац, није имала братства и у њему су боравили највише један или два монаха (најдуже до 1856.). На крају више није било ни тога па је била посећивана само на дан славе храма ради вршења службе. Нешто темељнија обнова урађена је тек 1927. године. Током рата иконостас је уништен и од њега је остао само крст и две иконе. Ипак, данас се манастир Петковица спомиње искључиво због изузетне вредности своје архитектуре будући да она представља чист традиционални стил наше архитектуре, тако редак на Фрушкој гори (једина поред Раковца и Хопова). Црква је сазидана од камена у облику детелининог листа, а певничке и олтарска апсида су изнутра полукружне, споља четворостране са завршетком у облику шиљка. Кубе је осмострано и лежи на квадратном тамбуру чије су ивице тако оштро засечене да дају једну правилну осмоугаону основу. Црква има мали звоник изнад западног забата (накнадно дозидан), окружена је са седам малих (првобитних) узаних четвороугластих прозора. Припрата је правоугаона и од наоса је одељена зидом. Спољни зидови су омалтерисани. У храм се улази са запада. Све у свему, црква је грађена са доста диспропорције, али чини се да је то баш оно што јој даје посебну љупкост. У току ИИ светског рата црква је напуштена, а што је у њој било старих икона однесено је и растурено. Иконостас је уништен, а крст је пренесен у Музеј Срема у Сремској Митровици. Обнова цркве и чишћење живописа извршени су 1950/52. године, а конзерваторски радови су настављени 1981. године. Слава манастира Петковица је Преподобна мученица Параскева - 8. (26.) август и Преподобна мати Параскева - света Петка - 27. (14.) децембар.

Манастир је отворен за посетиоце!

© 2007-2017 Serbia
Home | Castle | Windmill | Windmill | About us | Links | Banners | Contact | E-postcards