this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Манастир Мала Ремета
   Манастир Мала Ремета  

   Турци је у својим књигама помињу 1546. године под именом Реметица. Спаљиван, па обновљен, манастир је тек од 1739. добио цркву. Као и код других манастира и историјат манастира Мала Ремета јесте мешавина истине и легенде. Као његов могући оснивач помиње се "сремски краљ" Драгутин Немањић који га је, наводно током XИВ века, као метох поклонио манастиру Рачи на Дрини. Та прича се данас сматра тек легендом, али остаје чињеница да се о самом манастиру веома мало зна и поуздани трагови иду тек од турског времена када га Турци у својим књигама спомињу по први пут 1546. године под именом Реметица. Зна се, додуше доста несигурно, да је црква у то доба била веома мала и да је изграђена од камена "јакоже и ниње фундамент свиђетелствует".

Страдања и обнова

Током 1588. године у турском попису се наводи манастирско имање и чини се да оно није било мало. Можда је и зато током 1566. године одређена откупна цена од чак 6000 аспри (акчи). Међутим, манастиру није био суђен миран живот тако да је недуго потом спаљен (вероватно од Турака) и одмах затим расељен. Од тада је овај манастир напуштен, али (чини се 1679. године) патријарх Арсеније Чарнојевић дозвољава монасима манастира Раче да се населе у Малу Ремету. У то време манастир је био у потпуним развалинама па су га монаси из Раче обновили. Можда од тог догађаја и потиче прича да је краљ Драгутин Малу Ремету поклонио овим монасима. Од тада се Мала Ремета води као метох Беочинског манастира. Из тога времена потиче и манастирски печат. Нема сумње да су рачански монаси обновили Малу Ремету, али какве су природе били грађевински радови које су они обавили тешко је рећи, али вероватно не посебно велики јер се тек од 1739. године почиње градити црква уз помоћ Станка Милинковића из села Шуљма. Да је и тада Мала Ремета била метох манастира Беочин види се из уговора са зидарима где је наведено да се нова црква налази на "грунту манастира Беочина, звано Реметско". Манастир је у то време веома сиромашан па се тако у визитацији из 1753. године наводи да има само 6 прњавораца, качару од дрвених стубова прекривену шашом, амбар од дасака покривен трском, итд. Црква је сазидана од камена и цигле, али дуго времена није ни окречена, а ни освежена. Вероватно због недостатка средстава јер је манастир веома сиромашан. То је био и 1753. године када је од имања имао само једну башту, затим "2 винограда у нима 17 мотика; шлива дрва око монастира око 600; једна ливада на градини в неј 30 коса, друга близ монастира 12 коса, третја у Зечају 2 косе, четврта у Грабивцу 3 косе; један гај више манастира забранен; један мајдан близ монастира". Тек 1760. године митрополит Павле Ненадовић је осветио манастирску цркву па је за претпоставити да је те године она била у потпуности довршена. Црква има крстообразну основу у традиционалном византијско-српском стилу. Кубе директно израста из крова и сужава се ка врху па то представља јединствен случај међу фрушкогорским манастирима. На њему је укупно девет полукружних двојних прозора. Зидови цркве су од тесаног камена сивоплаве боје са широким спојницама што није највештије изведено, али ипак даје веома леп рустичан и помало груб изглед. Манастир се од тада веома мало променио (било је нешто грађевинских радова 1909/10. године) и уколико желите да осетите, макар и привидно, дах прохујалог времена можете га осетити управо ту поред ове лепе црквице. Тишина и зеленило којим је окружен може да дочара бар део оне атмосфере којом је био надахнут њен градитељ. Манастирски конак је подигнут као посебна зграда (једно крило) уз манастир и датира из 1758. године, а изграђен је захваљујући новчаном прилогу Јована Јовановића, официра петроварадинске регименте. Некада је манастир имао конаке са две стране црквице (северне и јужне), али приликом обнове 1896. године обновљено је само једно. Данас је конак лепа, велика, спратна и у бело обојена зграда. Сама унутрашњост цркве има једно помало чудно решење будући да преградни зид у потпуности дели средњи део цркве од припрате па то добрим делом умањује видљивост. Сама унутрашњост цркве је доста пространа мада се то, гледајући само споља, не би могло рећи. На унутрашњем зиду у припрати налази се и плоча на којој пише да је она током 1879. године прекривена белим лимом уместо дотадашње шиндре. Можда је то и пропуст, јер се тиме умногоме умањио њен рустичан изглед.

Вредне иконе

Цркву је изнутра осликао веома просечан сликар Коста Ванђеловић (1909-10), тако да његови прикази Христа, светитеља, св. Сава се одриче круне, кнез Лазар (северна певница), цар Урош (јужна певница) немају неку посебну вредност, мада нису неинтересантни за просечног посматрача. Мноштво детаља на њима и те како може да одржи Вашу пажњу. Много је вреднији иконостас. Резбарски рад (рад неког мајстора Петра) није нешто што ће Вам изазвати посебно дивљење јер је резбарија веома скромна. Сам иконостас се састоји из укупно пет зона (четири реда икона и лунета) са укупно 53 иконе - рад више мајстора. У првој зони налазе се престоне иконе Покрова Богородичиног, Богородице, Спаситеља и Јована Крститеља. Сигурно је да је престоне иконе урадио Јанко Халкозовић (потписан на престоној икони Исуса Христа). У време док је радио у манастиру Мала Ремета он је иза себе већ имао урађен иконостас капеле манастира у Раковцу. Управо четири престоне иконе јесу оно на шта треба обратити пажњу јер су урађене у меким, лаким и разиграним бојама што је поуздан знак утицаја итало критског сликарства. У следеће три зоне налазе се иконе које приказују Велике празнике, Апостоле и Пророке. У лунети се налазе три иконе (једна на крсту) и не зна се ко би могао бити њихов аутор. Иконе које су урађене на царским дверима (Благовести), светитељи на бочним дверима и медаљонима изнад двери јесу рад Косте Ванђеловића, али без неке посебне вредности. Ипак, иконостас је вредан за видети због неког посебног даха који из њега проистиче и уклапа се у атмосферу цркве. Данас манастир поседује и комадић мошти светог Ђорђа Кратовца. О њима постоји веома интересантна прича која је најскоријег датума. Пре петнаестак година у манастирској цркви мењане су целиваонице и у једној од њих, негде испод дасака, биле су сакривене ове мошти.

Пример традиционалне архитектуре

Оно што је карактеристично за манастирску цркву и на шта треба обратити посебну пажњу јесте скоро потпуно одсуство барокних утицаја. Управо то и јесте вредност ове црквице и баш зато она представља чист пример традиционалне архитектуре из крајева јужно од Дунава и Саве. Сама црквица никада није имала звоник, а монахиње су звониле звоном које је било причвршћено на велико стабло липе. Данас је одмах уз манастир на неколико дрвених стубова прекривених лименим кровом причвршћено звоно. На самом улазу у манастирски комплекс (са десне стране) налази се мала капелица Светог Илије, коју су монахиње саградиле пре десетак година. Још и сада се осећа леп мирис новог дрвета од којег је саграђен иконостас. Капелица је у потпуности прекривена фрескама. Слава манастира Мала Ремета је Покров Пресвете Богородице - 14. (1.) октобра. Митрополит горњокарловачки (1744-49) и Београдско - Карловачки (1749-68). Саградио је велику Саборну цркву у Ср. Карловцима и из основа обновио и украсио манастир Гргетег.

(око 1730-1794), сликар; рођен у Македонији, живео у Н. Саду (где се први пут помиње 1748) где је и умро. Wегов рад обележава прелазну етапу ка потпуном прихватању барокних схватања у српском сликарству. Радио иконостасе у Малој Ремети, слике на зиду у цркви манастира Беочин и др. Србин из Кратова, по занату кујунџија. Одбио да пређе у ислам, па су га Турци спалили у Софији у 18. години живота. Обележава се 24. (11.) фебруара.

Манастир је отворен за посетиоце!

© 2007-2017 Србија
Почетна | Дворци | Манастири | Ветрењаче | О нама | Контакт | Везе | Рекламе | Е-дописнице