this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Манастир Ковиљ
   Манастир Ковиљ  

   Манастир Ковиљ је манастир Српске православне цркве у Бачкој. Налази се поред села Ковиљ близу Новог Сада. Подигнут је у част Светих арханђела Михаила и Гаврила, који се славе 26. јуна. Под заштитом је државе од 4. августа 1949. године. Тачних података о оснивању манастира нема. Према предању улогу оснивача имао је први српски архиепископ Свети Сава у 13. веку, али о томе не постоје никакви историјски извори. Најранији писани спомен налази се у Минхенском псалтиру из 14. века, али без датирања, где се помиње Манастир Привина Глава, у два пописа његових ствари, те заједничка својину са Манастиром Ковиљ, на основу чега се претпоставља да је Манастир Ковиљ првобитно био метох Манастира Привина Глава. Поуздано ce једино може тврдити да je садашњи манастир Ковиљ већ постојао крајем 16. или почетком 17. века. Такође, постоје подаци да је 1651. године осликана стара црква, па се на основу тога, по старим обичајима, претпоставља да је неколико деценија пре тога била изграђена. У последњим деценијама 17. века долази до ратних разарања. Братство, које се налазило расејано по Угарској, са собом је носило вредне књиге и записивало догађаје. У периоду од 1686.-1697. године, Турци су у четири наврата рушили манастир. Тек после Карловачког мира 1699, преживели монаси и нови, придошли из Србије, обновили су братсво, а стара црква је обновљена 1705-1707. Данашњи храм je грађен од тесаних камених квадера кречњака сиве боје 1741—1749. Градитељи цркве су били Теодор Коста и Никола Крапић. Током друге половине 18. века црква je украшавана и снабдевана свим потребама и мобилијаром. Године 1758. царица Марија Терезија је манастиру доделила диплому (привилегију), којом cу утврђене границе земљишног поседа, са тачним разграничењима од суседног насеља Ковиљског Шанца. Године 1772. Бачки епископ Мојсеј Путник поставио је за архимандрита Јована Рајића, првог модерног српског историчара и богословског писца. Захваљујући оснивању Шајкашког батаљона 1763. кога су сачињавали највећим делом Срби, сачувана су српска насеља y подручју манастира. У таквој средини манастир се развијао и уживато подршку и помоћ народа y духовном и материјалном погледу. У току 1849. ратне године, за време Мађарске револуције, калуђери са игуманом Ковиља су били приморани да се на брзину повуку у Срем оставивши готово сву имовину, која je после тога опљачкана. Манастир је тада веома оштећен, а заједно са њим уништено је и његово огромно културно благо. Обнова je спроведена, већ 1850, средствима државе, помоћи од Русије и даровима од народа. Истом приликом разрушен је стари храм живописан фрескама из 1651. За нови храм израђен је иконостас чију је дрвенарију и резбарију урадио Јован Киснер, а за осликавање је ангажован тада млади академски сликар Аксентије Мародић. Живописање се одужило све до 1891. Мародић је храм украсио сценама из Христовог живота, као и копијама из чувених галеријама Бечу, Минхену, Паризу, Риму, Венецији, Напуљу. Позлату иконостаса урадио је позлатар Лудвиг Тауш 1890. године . Први светски рат је манастир прошао неоштећен. После рата је спроведена аграрна реформа, па му земљишни посед y извесној мери смањен, а 1933. манастир је остао женски. Већ 1941. мађарске окупационе власти су опљачкале манастир и протерале калуђерице, тако да су се оне преселиле у Манастир Фенек. Одатле су их пак протерале усташе, тако да је сестринство на крају завршило у Манастиру Св. Петке код Параћина.

Манастир је отворен за посетиоце!

© 2007-2017 Србија
Почетна | Дворци | Манастири | Ветрењаче | О нама | Контакт | Везе | Рекламе | Е-дописнице