this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Ћирилица | English
Manastir Jazak
   Manastir Jazak  

   Legenda ga vezuje za despota Jovana Brankovića, a u njemu su jedno vreme bile mošti cara Uroša. To što je od svih fruškogorskih manastira najmlađi (građen od 1736. do 1758. godine) nije smetalo manastiru Jazak da, mešajući staru srpsku arhitekturu sa baroknim i, što je posebno bitno, islamskim uticajima, ostvari verovatno najlepši arhitektonski spomenik na Fruškoj gori. Iako je sagrađen relativno u novije doba istorijat ovog manastira je znatno stariji, a jedna izuzetno lepa legenda opisuje nastanak starog manastira Jazak koji je na neki način ishodište ovog novog manastira.

Veza sa Brankovićima

Na pola sata hoda severno od današnjeg manastira, kilometar poviše, nalaze se ostaci starog manastira Jazak koji je podignut verovatno krajem XV veka, a, po prvi put u pisanim izvorima (bar onima koji su sačuvani) spominje se 1522. godine. Bio je posvećen Vavedenju Bogorodice i legenda ga vezuje za despota Jovana Brankovića (1499-1502). Još i danas se mogu videti njegovi ostaci, a monahinje iz sadašnjeg Jaska do pre nekoliko godina, preturajući po ruševinama, nailazile su na delove šuta na kojima su se mogli videti ostaci fresaka, što znaci da je Stari Jazak bio islikan freskama (živopisan). Ta činjenica govori da je on bio u to vreme dosta dobrog materijalnog stanja. Sudeći po visini svote (6000 akči*) i godišnjim davanjima (600 akči) koje je manastir davao Turcima (1566) izgleda da posed koji je imao nije bio tako mali, a desetak godina kasnije on je čak i povećan jer su mu i godišnja davanja porasla na 1400 akči. Vremenom je manastir osiromašio tako da opat Bonini (1702) navodi da je u Starom Jasku bilo osam monaha, ali zbog siromaštva su živeli skoro kao prosjaci. "U njemu nema ništa naročito da se vidi, jer je mali. Crkva je cela ukrašena freskama, urađenim u starom stilu, i ima jednu kupolu. Manastir je ceo razrušen, ali se na osnovu samih ruševina može nazreti raskoš kojom je bio sagrađen. Sada nema ništa osim jedne uređene kuće, u kojoj živi osam kaluđera. Oni služe u pomenutoj crkvi. Žive gotovo kao prosjaci, jer nemaju, kao drugi manastiri, imanja da bi se mogli izdržavati". Budući zabačen Stari Jazak je životario i monasi su u njemu živeli veoma teško tako da postoji mogućnost da je nekoliko puta bio napuštan i oživljavan. Po nekim izvorima u njemu je bila svojevremeno razvijena prepisivačka delatnost, no zbog siromaštva teško da je i tada postojala.

Kult cara Uroša

To je trajalo tako sve do 1705. godine kada je monah Hristofor doneo mošti svetog cara Uroša iz manastira Sudikove kod Nerodimlja na Limu. Od tada se počeo razvijati kult cara Uroša. Do tada neinteresantan Stari Jazak je odjednom postao privlačan za mnogobrojne posetioce koji su hteli da vide i da se poklone moštima nesrećnoga cara Uroša, poslednjeg iz sjajne loze Nemanjića. S povećanjem broja posetilaca osetno je porastao i prihod starog manastira, a ćelije Starog Jaska su postale tesne za primanje naraslog bratstva i mnogobrojnih posetilaca. Iz nekog razloga 1726. godine mošti cara Uroša su odnete u manastir Vrdnik, a odmah potom u Krušedol. Uskoro su žitelji mesta Jaska uputili molbu mitropolitu Vićentiju Jovanoviću (1731-37) da se mošti vrate, što je ovaj tako i rešio. Stoga je 1736. (u vreme igumana Stefana Dimitrijevića) na mestu zvanom Gradac počelo podizanje novoga manastira (današnjeg). Interesantno je da su tada monasi u ovom manastiru (bilo ih je ukupno 8) bili veoma mladi i da je najstariji imao tek 30 godina. Iz nekog razloga gradnja novog manastira je išla sporo tako da još 1753. godine crkva (te godine je podignut zvonik) nije bila ne samo živopisana (islikana) već ni okrečena, a ni krov još nije bio podignut pa je bila prekrivena daskama od čamovine. Zvonik se tek zidao. Ipak, iako nedovršena, crkva je imala svoj ikonostas koji su radili srpski umetnici. Kakav je to bio ikonostas ostaje tajna jer od njega ništa nije ostalo. Ipak, do 1763. godine zidarski radovi su bili završeni i manastir se pojavio u svoj svojoj lepoti. Monasi nisu čekali da se manastir do kraja izgradi tako da su se već 1741. godine uselili. Od te godine i Stari Jazak biva pretvoren u ženski manastir. Tih prvih godina izgleda da su oba manastira bila veoma aktivna. Dok Stari Jazak ima 13 monahinja, Novi Jazak ima 11 monaha, 2 đaka, 2 sluge, 7 prnjavoraca. Stari Jazak je živeo svoj život pa carski izaslanik grof Hadik navodi u svom izveštaju da kaluđerice imaju prastaru ali lepu crkvicu, ali zgrada u kojoj stanuju bila je u veoma lošem stanju (1769).

Stari Jazak

Starom Jasku kao ženskom manastiru nije bio suđen dug život i već 1774. godine biva ukinut, a po naređenju austrijskih vlasti on je ne samo raseljen već i srušen. Osim toga bili je naređeno da se tri preostale kaluđerice vrate svetovnom životu (igumanija Nastasija, Epistimija i Teofana). Ipak, to nije bio njegov kraj jer naređenje nije do kraja izvršeno tako da još 1775. godine postoje i manastirska crkva i ćelije, ali sada u sasvim lošem stanju. Čak i nakon rušenja on je postao mesto gde se narod okupljao o Bogorodičine dane. Poslednja igumanija manastira je bila Nastasija (rodom iz Iriga) koja je sa monahinjom Epistimijom (inače, svojom ćerkom) i Teofanom zatvorila manastir. Kao dragocenost u manastiru su se čuvale Ikone Spasitelja i Bogorodice, prilozi igumanije Nastasije i kćeri joj Epistimije. Današnji manastirski kompleks se sastoji iz crkve sa zvonikom, konacima koji sa tri strane okružuju crkvu, dok je sa četvrte strane visoki zaštitni zid. U manastirski kompleks uvodi Vas zasvođeni prolaz kroz koji ulazite u travnato dvorište sa mnoštvom veoma brižljivo gajenog cveća. U sredini dvorišta uzdiže se crkva sa više masivnim nego vitkim zvonikom. Ono što Vam odmah pada u oči jeste lepota crkvene fasade. Crkva je zidana naizmeničnom upotrebom crvene cigle i belog kamena, što fasadi daje šarolikost dekora. Osim toga fasada je neuobičajeno izdekorisana turskim (islamskim) dekorativnim građevinskim elementima. Uz crkvu se naslanja trospratni zvonik izgrađen pod potpunim uticajem baroka. Zvonik ima otvoreni trem, a na prvom spratu kapelu koja nije u funkciji. Desetostrano kube, ne suviše ukrašeno, sa deset prozora, upotpunjava ovu lepu sliku. Unutrašnjost crkve ukrašava ikonostas koji je izradio Dimitrije Bačević 1769. godine, a uz pomoć svojih učenika Teodora Kračuna i Dimitrija Popovića. Sam ikonostas ima ukupno 58 ikona podeljenih u pet zona. Urađen je u baroknom stilu tako da na ikonama dolaze do izražaja prikazi pejsaža u pozadini figura. Na samom vrhu ikonostasa nalazi se veliki pozlaćeni krst sa obe strane okružen ikonama. Ono što ne dozvoljava da ovaj zaista lep ikonostas dođe do punog izražaja jesu dva masivna stuba koji pridržavaju kube, ali i zaklanjaju skoro polovinu ikonostasa. Zbog toga nećete biti u mogućnosti da jednim pogledom obuhvatite ceo ikonostas, što je nesumnjivo velika šteta. Ispred dva stuba, koji onako netaktično zaklanjaju ikonostas, nalaze se dve izvanredno lepe ikone koje su uramljene u masivne tronove. Prva ikona jeste predstava Bogorodice i ovaj rad se pripisuje Teodoru Kračunu (1770). Ispod trona nalaze se mošti Anastasije Rimljanke koje je dobio knez Lazar nakon svoje posete Svetoj gori. Druga ikona pripada nepoznatom autoru (potpisana sa A. S.) i na njoj je naslikan sveti car Uroš (1776), poslednji i najnesrećniji pripadnik velike porodice Nemanjić. Nekada, ispod ove ikone u kivotu su ležale mošti cara Uroša. Sa strane se nalazi Arhijerejski tron sa ikonom sv. Nikole koja je rad Grigorija Davidovića Obšića (1784). Tron je urađen izvanredno precizno sa mnoštvom detalja koje je teško sve i primetiti. Da bi utisak bio još veći, svi tronovi (oni sa ikonama i arhijerejski) kao i ikonostas su pozlaćeni tako da se u polumraku crkve presijavaju dajući neki čudesan utisak. Generalna rekonstrukcija manastira izvršena je između 1926. i 1930. godine.

Ikonostasi - najvrednija dela

Ikonostasi, kao jeda od najvrednijih delova manastira, su tokom vremena pretrpeli mnogo izmena. Ikonostasi koji danas postoje u fruškogorskim manastirima jesu isključivo iz kasnijeg doba (XVIII vek), dok iz najranijeg perioda nema skoro ništa (izuzev u Krušedolu). Kako su bili rezbareni od drveta to su vremenom istrunuli, izgoreli ili bili uništeni na neki drugi način. Većina ih je iz XVIII v. sa neizbežnim uticajima baroka, a oni sami za sebe predstavljaju čitavu istoriju i to počev od majstora rezbara koji su ih pravili pa sve do onih koji su ih oslikavali. Od niskih kamenih ili mramornih ograda (gde su posebnu ulogu imale zavese na carskim dverima), a zatim drvenih sa plitkim rezbarijama koje su uokviravale ikone, ikonostas je izrastao u najdekorativniji deo crkve. Kao završetak ikonostasa redovno se javlja velik krst sa slikanim Raspećem. Od kraja XIV v. ikonostas je imao dva reda ikona (do toga momenta samo jedan) ali već krajem XVIII v. pojavljuje se i treći pojas ikona gde su se prikazivali praznici (manastir Bešenovo). Ikonografski repertoar se vremenom menjao i proširivao (proroci, Srbi svetitelji, genealoško stablo Hrista, starozavetne scene i Hristove parabole, Hristova stradanja).

Freskoslikarstvo

Najslabije očuvana umetnost u manastirima je freskoslikarstvo. Sačuvane su u samo nekoliko manastira i sasvim su različite vrednosti. Najstarije su one u Velikoj Remeti, Krušedolu i Hopovu. Skoro redovno se neopravdano istiskuje umetnost opreme crkvenih rukopisnih knjiga minijaturama, koja je bila naročito razvijena tokom XVI i XVII veka. Istovetna je situacija i sa graverskim radovima gde se naročito isticao Hristofor Zefarović (1741. izdao čuvenu Stematografiju) i Zaharija Stefanović Orfelin. Iz oblasti primenjene umetnosti svakako je najznačajnija ona sa radovima u metalu. Od metala najvećim delom se koristilo srebro. U toku II svetskog rata stradali su manastirski konaci, dok je crkva ostala neoštećena. Slava manastira Jazak su Duhovi (Trojice) - 50. dan posle Vaskrsa.

* Aspra (akča), gr. srebrni novac u Vizantiji. U srpskoj i bugarskoj feudalnoj državi verovatno naziv za poludinare; evropski naziv za "akče" (tur. "beli"), sitan turski srebrni novac. (oko 1700-1753), zograf, ikonopisac i bakrorezac, kaluđer-lutalica, poreklom iz Ohrida ili okoline, umro u Moskvi. "Stematografija" - izvor za srpsku i bugarsku heraldiku. (1726-85), knjizevnik i graver, rođen u Vukovaru; učio u Budimu, Beču i Veneciji, najviše živeo u Sr. Karlovcima, umro u N. Sadu. Gl. knj. delo je "Život Petra Velikog" (I-II), "Kaligrafija" (1778); radio i geografske karte i grbovnike. Dimitrije Bačević (?-1762), slikar ikonostasa u Nikolajevskoj crkvi u Zemunu, manastirima Beočinu i Jasku, crkvi sela Krušedola. Na njegovim delima, rađenim u tradicionalnom duhu, zapaža se uticaj baroka. Teodor Kračun (40-ih godina XVIII v. - 1781), slikar, jedan od najznačajnijih predstavnika baroka kod nas. Gl. dela: ikonostasi u Sr. Mitrovici, Neštinu, Suseku... Dimitrije Popović (1727-?), slikar; rođen u V. Bečkereku, učio u Beču. Značajan više po tome što je uveo barokni stil u srpsko crkveno slikarstvo no što je stvorio dela velike umetničke vrednosti.

Manastir je otvoren za posetioce!


© 2007-2017 Srbija
Početna | Dvorci | Manastiri | Vetrenjače | O nama | Kontakt | Veze | Reklame | E-razglednice