this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Ћирилица | Latinica
Monastery Hopovo
   Monastery Hopovo  

   Осим што је материјално добро стајао, манастир Ново Хопово увек је био и јако културно средиште, извесно време и седиште епископа. Старо Хопово почива у шуми као неми сведок историје.

Манастир Ново Хопово је основан почетком XVI века мада се једно време мислило да је црква св. Николе подигнута 1576. године. Ту забуну је унео натпис над западним улазом из цркве где се наводи да је те године (1576) црква подигнута од стране Лацка и Марка Јовшића, становника Горњег Ковиља (Ковина?). Данас се зна да овај податак није тачан и да је Ново Хопово старије и да је те 1576. године уместо старије саграђена нова црква. Натпис се управо односи на тај догађај, прецизније речено црква потиче из старијег времена. Да је то тако види се и из неких старијих записа. Тако постоји навод у Хоповском минеју (из времена игумана Павла) да је манастир постојао још 1541. године и да су те године у њему живописани олтар и кубе, док запис из 1555. године (у време игумана Стефана) наводи Хопово у вези преношења моштију св. Теодора Тирона. Судећи по томе манастир је постојао још од почетка XВИ века, па се изводи закључак да је морала постојати и нека старија црква на којој лежи садашња.

Културно средиште

Како о времену градње манастира тако и о његовом оснивачу постоји више верзија. По троношком родослову манастир је основао слепи Стефан Бранковић (1420-76). С друге стране житије српске деспотице Ангелине, као оснивача наводи деспота Ђорђа Бранковића (Максим) и то у времену од 1496. до 1502. године. По томе извору манастир Ново Хопово јесте његова прва задужбина. Данас се званично сматра да је манастир задужбина деспота Ђорђа Бранковића. Осим што је материјално добро стајао, манастир је од самог почетка био и јако културно средиште тако да се током 1578. године манастир Ново Хопово у путопису Стефана Герлаха (1573-78) помиње као место где постоји монашка школа. Црква (олтар и наос) је по први пут осликана 1608. године. Не зна се ко су били аутори, али се претпоставља да су то били неки сликари из Свете горе. Манастиру свакако није било тешко довести сликаре из тих крајева будући да су стално одржаване тесне везе са Светом гором. Саме слике су веома интересантне и надасве неуобичајене јер дају много новина за оно доба. Можда баш и зато се сматра да су радови ових сликара веома квалитетни. Лаици то не могу да примете, али добри познаваоци уметности манастира на Светој гори веома лако препознају то да су уметници читаве композиције из светогорских манастира пресликали на зидове у Новом Хопову. Упечатљив је пример слике "Покољ витлејемске деце" која је у потпуности преузета са исте такве фреске у Католикону цркве манастира Лавра. Слично је и са неким другим фрескама. Припрата је живописана много касније - тек 1654. године. Чини се да су те фреске биле и позлаћене, међутим временом позлата је или пропала или била остругана. Оно што је интересантно јесте то да уметници који су радили фреске у припрати нису следили нови правац као сликари који су радили наос, већ су се вратили традицији, али, могуће баш захваљујући томе, остварили су далеко квалитетнији рад (постоје и супротна мишљења) него њихови претходници у наосу. Ко су били они, остаје тајна. Само се претпоставља да би то могли бити исти они уметници који су радили живопис цркве манастира Пиве у Црној Гори.

Звоник и иконостас Монаси из Новог Хопова су често одлазили у Русију по помоћ. Да су тамо не само радо примани већ и веома цењени види се из грамате (повеље) коју су добили 1641. године од руског цара, да новохоповски монаси (било их је тада шездесетак) могу сваке седме или осме године долазити за помоћ у Русију. Манастир је тешко страдао 1684. и 1688. године од Турака и тада су монаси са моштима св. Теодора Тирона бежали у Шабац (било их је преко сто), а онда у манастир Радованштицу. Обнова је започела већ следеће године, али тек провизорно. Тек од 1693-95. године када су сређени односи са турским властима могло се мислити о трајнијим радовима на манастиру. И тих година манастир стоји добро јер по наводима опата Бонинија поседује око 1800 јутара пољопривредног земљишта, као и четири млина. Крупнији грађевински радови су морали да сачекају до 1728. године када је изграђена трпезарија, гостинска одељења и манастирски конак на источној страни (дозидан уз стари из 1641. године), западна страна конака је зидана 1733. године, а дозидана је 1750. године. Један запис из 1771. године тврди да је у то време манастир био окружен конацима са све четири стране. Управо од тада конаци имају свој данашњи барокни изглед. Треба обратити пажњу на њихов специфичан облик који долази због тога што је терен на којем су изграђени нешто нагнут па су градитељи морали да му се прилагођавају. Управо 1751. године Христофор Жефаровић је урадио гравиру Распеће и страдање Христово на којем је приказан манастир, али толико упроштено и са толико пропуста (северно крило конака није приказано) да рад има тек ограничену документарну вредност. Стога се претпоставља да уметник бакрорез није радио на основу скице - већ сећања. Звоник је зидао мајстор Венцл Новак из Петроварадина, а довршио га Фацел Николаус. Приликом градње када су мајстори дошли већ до трећег спрата, епископу Софронију он се учинио узак и мали, па је био комплетно срушен и поново зидан. На звонику у висини првог спрата налази се мала капела. Данас звоник не постоји јер је током ИИ светског рата срушен. Црквени иконостас је резан у периоду између 1754-70. године, а барокни утицај је сасвим видљив (рад Паула и Антона Разнера). У сваком случају ради се о уметнички веома вредном раду тим више што је целокупни иконостас био позлаћен. Године 1770. иконостас је осликао Теодор Крачун (види напомену 7) у "Јазак - архитектонски бисер" (3), страна 9). На жалост данас од икона има веома мало - од укупно 61 иконе спасено их је од ратних разарања тек 19. Ново Хопово је неговало култ св. ратника Теодора Тирона и у њему се данас испред олтара у једном, великом кивоту чувају његове мошти. У другом светском рату манастир је порушен, иконостас демонтиран и оштећен, а покретни материјал однесен. На реконструкцији цркве ради се од 1949. У току обнове откривен је 1953-60. стари живопис. Археолошка истраживања 1978-79. године открила су остатке једне од старијих црквених грађевина. Слава манастира Ново Хопово је Пренос моштију св. Николе - 22. (9.) мај.

Монашка школа

Манастир Ново Хопово је имао богату историју. Једно време је у њему било седиште епископа па се по њему Сремска епархија називала Хоповском*. Осим тога у њему је постојала и монашка школа (спомиње је Стефан Герлах). У периоду 1757-60. године у манастиру је боравио Доситеј Обрадовић, али се ту није дуго задржавао. Ипак, ове три године проведене у манастирским ћелијама оставиле су у њему дубок траг. Да је манастир био расадник културе види се и по томе што је 1846. године његов игуман Иринеј Радић написао монографију Новог Хопова. Иконостас је оштећен и демонтиран за време ИИ светског рата, а иконе су склоњене у једну од иришких цркава. Од 1955. све иконе, осим престоних, чувају се у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, где су и конзервиране. Током 1952. године извршене су конзерваторско-рестаураторске интервенције на црквеној грађевини. * У XВИИ веку становао је у Хопову неко време епископ, који је био подвлашћен београдском митрополиту. Позната су три хоповска епископа: Неофит (1641.), Михајло (1647.) и Лонгин Рајић који је 1688. примио унију са Римском црквом.

Манастир је отворен за посетиоце!


© 2007-2017 Serbia
Home | Castle | Windmill | Windmill | About us | Links | Banners | Contact | E-postcards