this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Манастир Дивша
   Манастир Дивша  

   По предању манастир је задужбина деспота Јована Бранковића, а потиче, према најстаријем писаном помену, с краја XV или почетка XVI века. Манастир јо увек чека неимаре, а црква иконостас.

Манастир Дивша (народно Ђипша) по предању јесте задужбина деспота Јована Бранковића (1499-1502), а опис фрушкогорских манастира из 1753. године ово предање додатно потврђује. Међутим, за сада још увек нема било каквог писаног или неког другог трага који би овакву ситуацију могао да поткрепи. О самоме манастиру најстарији сачувани писани помен јесте у рукописном четверојеванђељу које је писано крајем XВ века (можда почетком XVI) и које је дуго чувано у манастиру. Манастир је познат и Турцима који га наводе у свом попису из 1566. године, али под именом манастир Светог Николе у селу Липовици. Турци наводе да манастир поседује два винограда и једну ливаду од пет кола сена. На основу тога одређују манастиру откупну суму од 4000 акчи што је веома мала сума, па је претпоставка да су манастирске зграде (изузев цркве) биле од дрвета. По свему судећи радило се о сиромашном манастиру који није привлачио посебну пажњу Турака бар не толику да би га оптеретили лажним наметима. Из ових турских пописа тешко је одредити како је манастир тада изгледао, али опат Бонини у својим рукописима из 1702. године нешто је одређенији. Он тврди да се "калуђерски манастир Ђипша налази у једној пошумљеној, удаљеној и ненасељеној долини. Сада у њему има неколико калуђера, који поново граде манастир и цркву". Надаље тврди да има 100 јутара земљишта, 2 јутра винограда и 500 јутара шуме. Дакле, очигледно је да се радило о манастиру који је био доста удаљен од насељених места и вероватно зато и доста сиромашан.

Следећи важан помен о манастиру потиче из 1706. године. То је привилегија "от Јосифа цесара римског" (аустријски цар Јосиф И) где се манастир Дивша наводи као метох манастира Кувеждина. То значи да је некако од тога доба манастир Дивша пао под надлежност Кувеждина. То никако није задовољило његове монахе тако да наредних година они покушавају да поврате самосталност. Током времена то им је у два наврата и успело, али само за кратко. Стални пратилац манастира Дивше било је његово сиромаштво, па зато 1734. године у њему борави братство од само четири члана. Због тога манастир нема ни све богослужбене књиге што уз мали број монаха свакако утиче на његову смањену активност. Ситуација се нешто побољшала 1738. године јер манастир добија потребне богослужбене књиге што је утицало да се његова активност знатно повећава. Следећих година у манастиру се дешавају два веома интересантна догађаја. Најпре (1741.) у манастир је дошао пустињак Матеј, један веома сналажљив и вредан монах, који у веома кратком времену успева да искрчи околну шуму и да засади воћњак од чак 2500 воћки. Следећи догађај је био много драматичнији: 1744. године покушало се да Дивша (заједно са Кувеждином) постане метох Хиландара, но то се осујећује. Те године патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента је донео ту одлуку. Међутим, сељаци из околине манастира Дивше су били веома одлучни у томе да се то спречи па су у томе до краја и успели. То им се тада учинило мало па су покушали да манастир Дившу отргну од зависности Кувеждина тражећи да Дивша постане поново самостална. Не зна се епилог тог судара различитих жеља, али судећи по Опису фрушкогорских манастира из 1753. године, где се наводи да Дивша има свог игумана, изгледа као да су у томе успели и да је манастир добио самосталност. Ипак, оно што овакав закључак доводи у сумњу јесте то да се у Опису манастир Дивша води под насловом "Филијал Дивша" - што би требало да значи да је још увек био под Кувеждином. С друге стране опет постоји претпоставка да је манастир Дивша био самосталан, али привремено, за време док се не изврши рестаурација (у време визитације 1753. године радила се обнова цркве споља и изнутра). Такво гледиште подупире то што постоји братски закључак Дивше из 1775. године да манастир и даље буде "потчинен" манастиру Кувеждину. С тим у складу одлучило се да манастирски игуман живи у Кувеждину, а не у Дивши.

Из описа (1753.) види се да је манастирска црква већ тада била веома стара и да је сазидана од камена и цигле - каже се да је црква "древнаја, каменом и циглом созидата". Те године вршена је и велика рестаурација цркве, а довршавао се нови иконостас. Била је крстообразног облика са полигоналним апсидама и декоративним кубетом. Звоник са капелом над припратом је сазидан између 1762-66. године. Уз цркву је сазидан торањ квадратног пресека. Конак је саграђен током XВИИИ века на аркадама са спратом. Касније је дозидана и претприпрата (истовремено кад је дозидан и звоник 1762-66.). Главни ктитор био је пустињак Матеј - монах који је толико задужио овај манастир. Wегова је заслуга што су подигнути припрата, звоник, капела и двоспратна зграда конака на западној страни. Матеј је у манастиру умро, а сахрањен је у цркви 1765. године. Из тог времена (1772) постоји гравира на којој је приказан манастир Кувеждин (рад Захарија Орфелина), а у горњем левом углу уцртана је и Дивша као веома скромна грађевина са звоником, осмоугаоном куполом и неколико великих прозора. Са три стране манастир је окружен конацима, а са четврте заштитним зидом. Обратите пажњу на део слике који приказује североисточну страну манастира где се види гробљанска капела и колиба (можда пећина?) у којој је вероватно живео пустињак (пустиножитељ) Матеј. Изглед манастирске цркве значајно је промењен у обнови 1822. године (година урезана на фресци св. Николе у ниши изнад јужног улаза у цркву). Од тада црква се састоји из два дела и то првобитне цркве и касније дозидане припрате и звоника. Сама црква је једнобродна грађевина са олтарском, две певничке (правоугаоне) апсиде и кубетом које се уздиже изнад наоса. Црква има седам високих прозора, али веома уских. Материјал је опека са понегде употребљеним каменом. Иконостас је изрезбарен 1751. године, али се не зна ко је био мајстор. Интересантно је то да се иконостас (иако у том моменту недовршен, будући да је резбарење завршено 1754.) веома допао комисији која је сачињавала визитацију 1753. године па она у записник без икакве ограде наводи да да је иконостас "ново преизрјадно пилторско дело". Како је осликавање било у току, то се комисија није могла изјаснити и о раду сликара. Иконостас је осликао Теодор Стефанов Гологлавац (потписан на икони св. Николе) који је познат и под именом Теодор Ваљевац. О њему самоме има мало података, али је извесно да је рад на иконостасу у манастиру Дивша његов први крупнији рад. Иконостас у Дивши има и један други значај, он спада у можда први сликарски рад у српском сликарству који је урађен у духу раног барока - нове сликарске струје која је долазила из Европе. Данас су иконе са иконостаса (њих укупно 11 - све празничне иконе) у Галерији уметности у Сремској Митровици. Осим ових сачувано је у капели манастира Кувеждин укупно 12 икона на којима су ликови апостола. Чини се да је манастир углавном био у трошном стању тако да је између 1913. и 1922. године био чак и напуштен (1905. године помиње се као филијала манастира Кувеждин). Те године (1922.) игуман Пантелејмон Лазић почиње са опсежним грађевинским радовима. Био је веома активан тако да је у њему постојала у то време и школа за децу из манастирског прњавора. Некако у то доба - 1923. године, по други пут манастир Дивша је добио самосталност. То се десило због тога што је манастир Кувеждин претворен у женски манастир, но то је трајало све до 1933. године када се поново враћа у зависност Кувеждину. У то време манастир поседује 795 јутара пољопривредног земљишта. Манастир је за време ИИ светског рата спаљен и до данас су извршене само неке поправке. Због тога данашњи посетилац може веома мало тога видети од онога што је манастир Дивша био некада. Црква је у потпуности обновљена, али тренутно нема иконостаса нити је изнутра осликана. При изграђивању нове цркве искоришћено је нешто од материјала са старе цркве тако да је на неким местима (портал улазних врата, фреска изнад улазних врата, врата припрате и на још неколико места на спољним зидовима цркве) тај материјал уграђен и сасвим је јасно видљив. Од 1980. године манастир је насељен (васпостављен као женски) и постепено се обнавља. Слава манастира Дивша је Пренос моштију Светог оца Николаја - 22. (9.) мај.

Манастир је отворен за посетиоце!

© 2007-2017 Србија
Почетна | Дворци | Манастири | Ветрењаче | О нама | Контакт | Везе | Рекламе | Е-дописнице