Писани извори

По први пут га у писаним изворима наводе Турци 1566. године називајући га са "манастир Новосел(о)" код Беочина. Поново га спомињу 1578. године, затим 1588. године када наводе да манастир има у власништву две воденице, виноград, баште, те да плаћа годишњу дажбину од 700 акци. Манастир Беочин се спомиње и у архиви руског министарства спољних послова 1622. године. Тада је игуман Лонгин ишао у Москву тражећи материјалну помоћ. Чини се да је манастир у то доба тешко страдао и да је сврха игуманова пута била материјална помоћ за обнову манастира. Године 1629. поново игуман беочински, овај пут Антоније, путује за Москву по помоћ. До Москве није успео да дође јер му то из неког разлога није допуштено, па је морао на одговор да чека у Путоваљу. То му се чекање исплатило јер је помоћ добио. У историји манастира можда је одлучујућа 1697. година. Те је године патријарх Арсеније ИИИ дозволио монасима манастира Рача (на Дрини) из Србије да се населе у опустелом Беочину. Од тада потиче и чувено патријархово "Отворено писмо" које је он у Табану дао рачанским калуђерима који су тада живели око Будима. По свему судећи манастир је у то доба био опустошен будући да је беснео аустријско-турски рат у периоду 1683-95. године. Одмах по доласку у Беочин монаси из манастира Раче су срушили стару цркву и у близини саградили нову која је била од дрвета. О тој новосаграђеној цркви зна се јако мало. Једино је визитација из 1753. године спомиње као малу, зидану од камена, "на цемер сведена", затим да је више певнице било "труло устројено" као и то да се манастир одувек звао Беочин. Ни та дрвена црква није дуго стајала јер је током 1731/32. године на њеном месту саграђена нова са великом осмостраном куполом. То је црква која и данас стоји. Сами радови на цркви били су завршени тек провизорно будући да је била покривена црепом и обојена у црвено, али још увек није имала иконостас. Сам олтар је био одељен чамовим даскама од осталог дела цркве и на таквим даскама стајале су иконе. Како се зидање нове цркве отегло све до 1740. године, то се у међувремену (1734-39.) подигла капела на јужној страни манастира. Била је то мала црквица са уским и високим прозорима, полукружном олтарском апсидом и кровним покривачем од шиндре са јабуком и крстом. Она је током 1905. срушена и сазидана је нова са квадратном основом над којом се диже кубе, по пројекту Владимира Николића. За њу је царске двери начинио Димитрије Јанић и осликао иконостас. Истовремено са црквом (1740) завршен је и квадратни звоник на три спрата. До 1762. године урађени су отворени трем и бочни угаони простор звоника. Манастирски конаци су подизани у два наврата. Током 1728. (западна страна) и 1741. године (јужна страна), да би 1765. године били спојени у једну целину. Стога су западни конак (нешто издужен), заштитни зид на источној страни, јужни конак, и нижа ограда са стубовима и барокном капијом на северној страни, затварали цркву са свих страна. Можда је у свему томе најлепша управо барокна капија, али она не постоји будући да ју је заменила данашња улазна капија са степенастим завршетком и плитким слепим аркадама при врху. Као и ова капија, тако је уклоњен и барокни забат са северног конака и замењен степенастим забатом (1893) који је неупоредиво мање декоративан и леп. Манастир није сиромашан, али и поред тога у њему борави у то доба неуобичајено мали број монаха - игуман Стефан, 4 јеромонаха, 1 јерођакон и монах. Манастир има укупно 9 домова прњавораца са укупно 32 душе (19 мушких и 13 женских).

Данашњи изглед

Данашњи изглед манастир је добио 1893. године када су вршене велике преправке (у време архимандрита Платона Телечког). Данас је црква једнобродна грађевина, несто више издужена са три апсиде (једна олтарска и две певничке). Над њом се уздиже високо полигонално кубе. По свему судећи и црква представља мешавину утицаја рашког типа градње (облик основе, начин градње) и готског (стремљење у висину, преломљени лукови, осмоугаони ступци), док је портал мешавина барока и класицизма. Црква има укупно девет уских правоугаоних прозорских отвора који је окружују. Звоник има укупно три спрата и завршава се ниском капом купастог облика. Веома је интересантан улазни портал изнад кога су извајани орао и лав (симбол еванђелиста). Оно што је у цркви манастира Беочин интересантно јесте иконостас, веома висок и веома узан. Идеално је уклопљен у архитектуру наглашено високе и узане манастирске цркве. Рад на иконостасу је започет 1765. године, а претпоставља се да га је резао Аксентије Марковић, мајстор из Новог Сада (он је 1784. године резао и архијерејски сто). Иконостас има пет изражених зона (са исликаних свеукупно 62 иконе). Док се у првој зони налази ред престоних икона, у другој су апостоли, трећој празничне иконе, четвртој пророци и у петој се налази лунета са осам икона и крстом. Два висока стуба који придржавају кубе (иначе има четири стуба) једним делом заклањају иконостас тако да не постоји могућност да се обухвати погледом у целини. На царским дверима насликане су Благовести, док су у доњем делу насликана четири јерарха. Сликарски део радило је више мајстора. Најстарије су четири престоне иконе рађене од Јанка Халкозовича* (1756/7. године). Дакле, оне су настале пре израде иконостаса и само су у њега уграђене. То су Вазнесење Христово, Исус Христос (на обе иконе се потписао златним словима), Богородица и Јован Крститељ. Остали део иконостаса јесте дело Димитрија Бачевића и Теодора Крачуна**(1766. године). На њима је тешко приметити било шта од оних особина које ће касније да красе рад Теодора Крачуна будући да је он тада био тек ученик код Димитрија Бачевића и у потпуности подређен његовом уметничком импулсу. Помало неоправдано промиче и сликарски рад Георгија Зографа на певницама и певничким столовима. Четири изванредно лепе иконе украшавају "скамије", али због "близине" иконостаса пролазе скоро незапажено. Тек након завршетка рада на иконостасу црква је живописана. Тај део је обавио Јанко Халкозович, мајстор из Новог Сада. Опсежна реконструкција манастирског комплекса изведена је 1893. године, а мање измене извршене су 1921. године. Манастир је након И светског рата био у добром стању, а Димитрије Руварац наводи како је братство располагало великом библиотеком од 780 књига као и 63 црквене. Укупно је била 41 рукописна књига и то већином преостале од калуђера из манастира Раче. И у том периоду манастир је материјално добро стајао тако да поседује 2536 јутара пољопривредног земљишта и то се стање одржало све до пред ИИ светски рат када манастир поседује 1971 јутро земље као и вредносне папире (акције) у руднику. Манастир има веома леп парк који је својевремено подигао архимандрит Димитрије Бранковић. Додуше, он је данас добрим делом и запуштен, али још увек је веома леп са уређеним стазицама и унутрашњим каменим украсима. Осим тога, у парку (изнад њега) се налази и мала капела саграђена 1905. године, права мала лепотица манастирске архитектуре. У капелици се налази мали, веома лепо изрезбарени иконостас са укупно 7 икона. У ИИ светском рату манастир је опустошен, а грађевине су остале неоштећене. Слава манастира Беочин је Спасовдан - 40. дан после Васкрса.

* В. напомену 9) у "Легенда и истина о Малој Ремети" (4), стр. 12. ** В. напомену 7) у "Јазак - архитектонски бисер" (3), стр. 9. (1842-1933), свештеник и историчар, библиотекар патријаршијске библиотеке у Срем. Карловцима; бавио се политичком и књижевном историјом.