this.speed=500;this.fadeSpeed=500;this.topNav='no';this.overlayNav='yes';this.dropShadow='no';this.captions='no';this.border=0;this.copyright='no';this.IPTCinfo='no';this.delayTimer='yes';this.delayTime=6500;
Ћирилица | English
Letnjikovac porodice Fišer, Ruma
  Letnjikovac "Fišerov Salaš" Ruma  




   Letnjikovac je izgradila između 1900. i 1904. godine porodica Fišer, po projektu arhitekte Hermana Bolea. Letnjikovac je bio namenjen za odmor porodice Fišer. Nalazi se u prostranom parku, u kome je negovano raznovrsno autohtono rastinje i egzotične biljne vrste. Zgrada predstavlja reprezentativni primer objekta ove namene, na kome su drvo, trska i drugi tradicionalni materijali, dobili punu primenu. Zgrada letnjikovaca je 1966. godine izgorela u požaru. Obnovljena je, ali ne po konzervatorskim principima, što je doprinelo gubljenju autentičnosti. Pre svega, to se odnosi na trščani krov koji je ovom objektu davao poseban karakter. Letnjikovac je pravougaone osnove, sa tremom sa drvenom ogradom i profilisanim stubovima iznad ograde, duž čitave zapadne i severne strane. Preko trema se spušta trščani krov, a iz krova se na severnoj strani izdiže zid sa dva manja prozora u potkrovlju. Na južnoj fasadi dominira ravna zidna površina sa tri dekorativna prozorska otvora različitih dimenzija i položaja i ulazni trem na koji se nadovezuje dekorativna nadstrešnica - pasarela, kojom je povezana druga manja pomoćna zgrada. Drveni delovi nadstrešnice, duge oko pet metara prekrivene trskom, i ulaznog trema stilski odgovaraju tremovima severne i zapadne strane fasade. Po kompoziciji, osnovnoj nameni i primeni materijala, zgrada predstavlja jedinstven primer u raznovrsnosti stilskih karakteristika letnjikovaca u Vojvodini. Projektovani park nosi obeležija istoriske epohe u kojoj je nastao, ali je izgubio prvobitne karakteristike dugogodišnjom nebrigom. Stoletna stabla trajnica kao što su Hrast, Ginko i po neko stablo četinara ostale su da ukazuju na nekadašnje vreme. Iako je izgubila autentičnost, zgrada se vodi kao spomenik kulture od velikog značaja.

Legenda:

Gradeći svoj zamak nedaleko od Rume, ovaj spahija jevrejskog porekla je želeo da oko zgrade napravi i park o čijoj lepoti će se pričati širom zemlje. Obzirom da je lepota parka bila jedno od osnovnih merila gospoštine, obavezni radnik na imanju zamkova, trebalo je da bude i vrtlar. Fišer je poslao svoje sluge širom Vojvodine, da mu nađu nekoga ko će park urediti po meri njegovog prezimena. Sluge su dovodile razne ljude koji su bili više ili manje vični baštovanstvu, ali niko od njih nije u potpunosti zadovoljio vlasnika zamka. I onda, na jedan majski uranak, pred njegovim dvopregom se iznenada pojavio čovek koji je bio neobično star. Konji su zastali u mestu kao da su hipnotisani, a starac je prišao spahiji i rekao mu je da je iz jednog sela kraj velike reke, i da najbole govori jezik Beloga Jasena. Starac je potom uredio park sa prednje strane po francuskoj, a sa zadnje strane po engleskoj šemi, kako su uostalom izgledali i svi parkovi viđenijih zamkova. Na toj plodnoj zemlji uskoro su sem Belog Jasena, počelegda uspevaju Sofore, Tuje, Gvozdeno drvo, pa čak i sam hrast Lužnjak. Park oko zamka postajao je lepši, od samog zamka. No, gazda je ostario, a njegovi sinovi su bili hladni prema lepoti šume. Pred smrt su ga nagovorili da šumu poseče i da na njenom mestu stvori plodno zemljište. Otac je pristao i uskoro umro, a sinovi su počeli da ostvaruju ono što su zamislili. Kako im vrtlar (isto star kao i pre mnogo godina kada je zaustavio dvopreg) više nije bio potreban otpustili su ga. Sada su im bili potrebni orači. Međutim, vrtlar nije otišao odmah. Ostao je na imanju i jaukao mesto svake odsečene Jele, svakog odsečenog Jasena, Tuje... Uskoro je njegova tuga prerasla u gnev. Prišao je najvećem Hrastu i počeo da žvaće njegov koren. Nakon kratkog vremena, ruke su mu se pretvorile u snažne i kvrgave rane, a koža u koru... Noću se ušunjao u sobu spahijinih sinova i udavio ih u snu... Idućeg jutra, sluge su pronašle mlade spahije u čijim se mrtvim i otvorenim očima ogledala strava. Ali, to nije bilo sve. Ispod hrasta Lužnjaka, ujedinom preostalom delu šume, nađen je stari baštovan mrtav. Mora da su mu bolovi bili strašni, ili je bio veoma gladan, kada je poslednje što je uradio bilo to da ugrize koren hrasta Lužnjaka. Sve što je za starim baštovanom ostalo, bilo je urezano veliko slovo „A" u kori hrasta. (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)

 

Letnjikovac nije otvoren za posetioce!

© 2007-2014 Srbija
Početna | Dvorci | Manastiri | Vetrenjače | O nama | Kontakt | Veze | Reklame | E-razglednice